НИС не може да пегла инфлацију

Гориво у Србији требало би од сутра да појефтини у просеку за око динар по литру, после чега ће се моторни и безоловни моторни бензин од 95 октана продавати по цени од 91,56 динара, европремијум за 99,53, еко-три дизел за 81,46, док ће Д-2 коштати 79,86 динара.
Ово појефтињење треба очекивати, пре свега, на приватним бензинским пумпама, јер је код НИС-а гориво већ сада јефтиније за два динара. Чак и с најновијим појефтињењем, НИС-ове пумпе ће опет бити конкурентније у односу на приватне. У НИС-у кажу да за сада још нема договора да ли ће кориговати своје цене према најновијем ценовнику, или ће и даље бити јефтинији.

Иако је било речи да би због зауздавања инфлације, која је већ достигла 10 одсто, Министарство финансија могло да се одрекне дела акциза у цени горива, то није учињено. Уз објашњење да ће гориво свакако појефтинити, јер је и цена сирове нафте на светским берзама пала.

Један од министара у влади досетио се, међутим, ових дана како да буџет не остане без планираних прихода, а да грађани за новогодишње и божићне празнике купују гориво по нешто нижим ценама. Не много, али у овој скупоћи, добро дође. Решење је лако. Попуст иде на рачун НИС-а, чији је власник држава.

У овај рецепт је укључена и набавна цена домаће нафте. Она чини петину наших укупних потреба, или око 700.000 тона годишње. НИС до ње долази експлоатацијом на пољима Војводине, али и у Анголи. Пошто је реч о црном злату које је знатно јефтиније од оног које НИС купује на светској берзи, национални нафтни гигант би без велике муке могао, верује се, да помогне у смањивању инфлаторних удара изазваних све скупљим барелом.

Упитани да прокоментаришу, да ли и у којој мери НИС заиста може да утиче на зауздавање инфлације са петином домаће нафте у укупној потрошњи, у овој компанији кажу, да могу, али у веома скромном проценту. Пошто НИС, као и свака друга одговорна компанија, мора да се понаша тржишно, дакле на принципима реалне економије, он не може због зауздавања инфлације да продаје гориво по набавној цени сирове нафте коју црпи са својих поља. Може, али би држава онда морала да надокнади ту разлику у цени. А како? Па поново преко џепа грађана, односно пореза и акциза. Дакле, једном руком дају, а другом завлаче још дубље руку у џеп пореских обвезника.

Нафта "велебит" која се добија са домаћих поља НИС-у би по својим карактеристика била идеална за производњу мазива, али је због застареле технологије користи искључиво за производњу дизела и бензина.

У НИС-у категорички одбијају тврдње да се унутар компаније домаћа нафта препродаје, или да се зарађује у разлици на цени. Тако су све приче о томе да се НИС богати на домаћој нафти, и да је чак извози – чиста спекулација.

Извори "Политике", међутим, тврде да то баш и није тако и да је направљена рачуноводствена гимнастика по којој "Нафтагас", који експлоатише домаћу нафту "добије нешто пара за тај посао од НИС-а, али само на папиру, како би се испеглали минуси".

У НИС-у тврде да је држава могла да им припомогне тиме што би им омогућила већа улагања у нове изворе, чиме би се смањила увозна зависност од око 80 одсто укупних годишњих потреба нафте. Међутим, државна енергетска политика последњих пет-шест година је додатно искомпликовала целу ствар под изговором да је то скупа инвестиција с много ризика. Јер, шта ако се нафта не нађе?

Посао с нафтом је увек ризичан, али то не значи да треба прекинути истраживања, поручују из ове компаније. Без обзира на то што за ледину испод које се очекује да има црног злата треба платити и до 100 милиона долара, то не значи да се такав посао не исплати, јер тамо где нафте има свака инвестиција се исплати за бар четири године, а потом, у зависности од количине откривених резерви, могу се зарадити и милијарде.

Постоји увек и могућност да се нафта не нађе, али се од истраживања не може одустати. Да смо се понашали на сличан начин, данас не бисмо ни знали којом, рецимо, количином угља располажемо. Србија, дакле, не може себи да допусти да остане без дела домаће нафте, свеједно да ли је црпе код куће или на основу концесија или заједничких истраживања у далеком свету. Једноставно, не само из економских разлога, недопустиво је да Србија у потпуности зависи само од увозне нафте.