ВЕСНА КОСТИЋ

Мада је фудбалска репрезентација Србије са новом химном и у новим дресовима у квалификацијама за наредно европско првенство стартовала релативно успешно (успела је чак да победи Азербејџан, а успех је и нерешено са Пољацима у гостима), ипак мислим да се српски фудбал налази у катастрофалној ситуацији.

Црвени, плави или бели национални дресови не могу то да измене. А ако ћемо баш о дресовима, допала ми се идеја мог друга Бранка Милановића да треба да буду са попречним пругама у бојама српске заставе. Али кога брига шта мисли Бранко, иначе један од најпознатијих економиста потеклих са ових простора. И није Бранко битан, иако о фудбалу зна много више од многих овдашњих "стручњака". Суштина је у томе да се фудбалом – а сад и кошарком – овде баве приучене и набеђене величине (част изузецима). Неки од њих били су успешни, а неки осредњи спортисти, добар део су мање или више успешни политичари, док посебну групу чине вешти мешетари познатији под називом "бизнисмени". Свима им је, међутим, заједничка жеља за личном промоцијом и личним богаћењем. Све то у што краћем року. О тим и таквим људима јавност обавештавају њима слични новинари. Зато се и није дигла невиђена халабука када је руководство "Црвене звезде" решило да прода све своје најбоље играче и да доведе неке трећеразредне фудбалере. Да не буде забуне, ни "Партизан" није ништа бољи. Баш као ни цела патетична лига.

Продаја сама по себи не би била страшна да у овој земљи постоји квалитетан подмладак. Е, али за такав подмладак је потребно знање, посвећеност и изнад свега плански и дугорочан стрпљив рад. Као што раде ватерполисти.

Недавно ми муж, гледајући неку утакмицу "Црвене звезде", скреће пажњу на празан стадион. Уопште се не узбуђујем: оно што су заслужили то су и добили. Не знам ко још има живаца и воље да гледа утакмице у домаћем првенству, макар и на телевизији. Али зато не пропуштам дуеле у Купу шампиона, као што нисам пропуштала утакмице Француске, Бразила, Енглеске, Италије па и Немачке на Светском шампионату. Какви су само то кратки и брзи пасови, како се играчи крећу, како штопују лопту... Не знам ја имена сваком од њих, нити знам да вам наведем тачно ко игра, али уживам у умећу.

Када један од играча у српском црвеном дресу (или у "Црвеној звезди", или "Партизану") буде могао онако беспрекорно као онај Британац Кол да прими лопту на груди, да је у делићу секунде лепо спусти на своју ногу и савршеним волејем је пошаље у гол, е, онда ћу вам рећи да за српски фудбал има наде.   

Саветник Светске банке за односе с јавношћу