Пре свега, желео бих да нагласим једну ствар. Чини ми се да се последњих година изгубио тај култ репрезентације и да су у већини спортова поједини репрезентативци малтене уцењивали своје матичне савезе, што се у наше време није дешавало и била нам је пре свега изузетна част и понос да играмо у дресу са државним грбом.

Ми смо давали све од себе и тада, иако смо заступали боје старе Југославије, па онда оне нове Србије и Црне Горе, како бисмо постигли што боље резултате. Зато сматрам да и промена имена "државе" и дресова не би требало да представља велики проблем за репрезентацију и њихове наступе у било којим селекцијама. Репрезентативци ће сигурно давати свој максимум да остваре што боље резултате и да донесу што више медаља које представљају пре свега и њихово лично задовољство и сатисфакцију за превелике напоре, као и задовољство народу који прати и воли спорт.

Идеја да се игра у црвеним, жутим, или плавим дресовима не утиче на квалитет спорта. Годинама смо певали химну "Хеј, Словени", па смо јој звиждали. Времена се мењају као и симболи. Много важнији проблем је однос играча, професионалаца – како их сада зову, према националном тиму и како поштују тај дрес који носе. Драго је нама што смо добили самосталну државу, опет не нашом вољом. Али, то неће решити проблеме у спорту. Нема инвестиција у спорт, фамозни закон о спорту се не доноси... То је друга и веома дуга прича.

Зато сматрам да боја дреса не би требало да буде битна, већ је битно ко га носи и колико себе даје на терену и ван њега, да пре свега покаже да заслужује да заступа нашу земљу. Само тако Србија може да настави са освајањем нових медаља и остваривањем високих спортских резултата.

Бивши одбојкашки репрезентативац и директор Радничког из Крагујевца