Кад судије не раде свој посао

Окружни суд у Београду укинуо је првостепену пресуду Четвртог општинског суда којом је Наташа Кандић, председница Фонда за хуманитарно право, оглашена кривом због клеветања Томислава Николића, председника Српске напредне странке. Осуђена је на новчану казну од 200.000 динара. Суд је, како је у фебруару током образлагања пресуде рекао поступајући судија, заузео став да из доказа изведених на суђењу не произилази да је Кандићева имала поуздане податке да је Николић учествовао у убиству цивила у хрватском селу Антин 1991. године, али да је, она ипак, овакву информацију пласирала у јавност. То је најновији у читавом низу случајева у којима су пресуде укинуте због застарелости, односно због спорог поступања општинског или окружног суда, као другостепеног. „Виши” и „нижи” судови као пинг-понг лоптицу размењују оптужбе, а када ће се ситуација поправити и процеси ажурирати још се не зна.

И док се Николић једним новинама пожалио „да више ништа не може против Кандићеве, да је прошло четири године, да правоснажна пресуда није донета и да је случај застарео”, сетих се пријатеља који ми је у уторак увече закуцао на врата. Провирила сам кроз шпијунку и видела човека у пиџами и папучама, огрнутог баде-мантилом. Нисам га препознала у први мах, признајем. Бојажљиво сам откључала врата, а он ме пита може ли да уђе. Занемела од изненађења, само климнух главом.

Рекох му да седне за сто, да предахне, а ја ћу скувати кафу. Почесмо причу, а он пожури да ми објасни зашто је у пиџами дошао код мене. Каже да се са доктором договорио да недељу дана, а ако буде требало и дуже, лежи у болници, јер у петак има заказано суђење. Ако пропусти и ово рочиште, објаснио је, предмет ће застарити, а он ће избећи да буде оглашен кривим или, не дај боже, да плати неку казну. Нанео је комшији лаке повреде, а предмет се већ скоро четири године „вуче по суду”. Мало му фали, неколико дана, па да „батине застаре”.

Пред поноћ, када је мој пријатељ кренуо „да лежи” у болницу, размишљам: ето, предмет се води, рочишта се одлажу, а оптужени свашта чини и на све начине покушава да избегне да суд одлучи о његовој кривици. Треба, дакле, изгурати 1.460 дана, па да будете аболирани ма шта да сте урадили или нисте. Може ли тако? Може, дозвољавају важећи закони.

Поента је у томе да се у нашим судовима у кривичном поступку не решава питање накнаде штете. Односно, судови не користе ову могућност, јер су и без тога пренатрпани предметима. Судије нису дужне да подучавају странке у спору, а странке не знају оно што знају судије. Решење је у измени судске праксе која би омогућила да се уз кривични поступак обавезно решава и питање одштетног захтева. Тада приватни тужиоци не би остајали у чуду, верујући да су победили у спору, а у ствари су га изгубили.