Kad sudije ne rade svoj posao

Okružni sud u Beogradu ukinuo je prvostepenu presudu Četvrtog opštinskog suda kojom je Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo, oglašena krivom zbog klevetanja Tomislava Nikolića, predsednika Srpske napredne stranke. Osuđena je na novčanu kaznu od 200.000 dinara. Sud je, kako je u februaru tokom obrazlaganja presude rekao postupajući sudija, zauzeo stav da iz dokaza izvedenih na suđenju ne proizilazi da je Kandićeva imala pouzdane podatke da je Nikolić učestvovao u ubistvu civila u hrvatskom selu Antin 1991. godine, ali da je, ona ipak, ovakvu informaciju plasirala u javnost. To je najnoviji u čitavom nizu slučajeva u kojima su presude ukinute zbog zastarelosti, odnosno zbog sporog postupanja opštinskog ili okružnog suda, kao drugostepenog. „Viši” i „niži” sudovi kao ping-pong lopticu razmenjuju optužbe, a kada će se situacija popraviti i procesi ažurirati još se ne zna.

I dok se Nikolić jednim novinama požalio „da više ništa ne može protiv Kandićeve, da je prošlo četiri godine, da pravosnažna presuda nije doneta i da je slučaj zastareo”, setih se prijatelja koji mi je u utorak uveče zakucao na vrata. Provirila sam kroz špijunku i videla čoveka u pidžami i papučama, ogrnutog bade-mantilom. Nisam ga prepoznala u prvi mah, priznajem. Bojažljivo sam otključala vrata, a on me pita može li da uđe. Zanemela od iznenađenja, samo klimnuh glavom.

Rekoh mu da sedne za sto, da predahne, a ja ću skuvati kafu. Počesmo priču, a on požuri da mi objasni zašto je u pidžami došao kod mene. Kaže da se sa doktorom dogovorio da nedelju dana, a ako bude trebalo i duže, leži u bolnici, jer u petak ima zakazano suđenje. Ako propusti i ovo ročište, objasnio je, predmet će zastariti, a on će izbeći da bude oglašen krivim ili, ne daj bože, da plati neku kaznu. Naneo je komšiji lake povrede, a predmet se već skoro četiri godine „vuče po sudu”. Malo mu fali, nekoliko dana, pa da „batine zastare”.

Pred ponoć, kada je moj prijatelj krenuo „da leži” u bolnicu, razmišljam: eto, predmet se vodi, ročišta se odlažu, a optuženi svašta čini i na sve načine pokušava da izbegne da sud odluči o njegovoj krivici. Treba, dakle, izgurati 1.460 dana, pa da budete abolirani ma šta da ste uradili ili niste. Može li tako? Može, dozvoljavaju važeći zakoni.

Poenta je u tome da se u našim sudovima u krivičnom postupku ne rešava pitanje naknade štete. Odnosno, sudovi ne koriste ovu mogućnost, jer su i bez toga prenatrpani predmetima. Sudije nisu dužne da podučavaju stranke u sporu, a stranke ne znaju ono što znaju sudije. Rešenje je u izmeni sudske prakse koja bi omogućila da se uz krivični postupak obavezno rešava i pitanje odštetnog zahteva. Tada privatni tužioci ne bi ostajali u čudu, verujući da su pobedili u sporu, a u stvari su ga izgubili.