Куле и град

ЊУЈОРК, ЊУЈОРК…

Од нашег дописника
Они који се вајкају да је Њујорк одавно напустио озбиљну архитектуру и да је своје препознатљиве силуете угравирао заувек у неку уметничку псеудоисторију за мегабогаташе, разувериће се новим линијама које се оцртавају над небом највертикалније метрополе на свету.
Док Менхетн чами у старој слави, говоре ти јеретици, Абу Даби, Шангај, Пекинг, па чак и Париз откривају своје смеле грађeвинске авантуре, по сензибилитету новог врлог трећег миленијума.
Огромне светлеће рекламе на Тајмс скверу, клизалишта у Брајант парку и код Рокфелер центра, излози луксузне Сакс фифт авени испред које маса света са децом прати неку луткарску божићну представу уприличену за смртнике без новца…, жути таксији, њујоршки плавци, годзиле и диносауруси у природној величини (у нервозним мегаиграчкарницама) који својим разјапљеним чељустима успевају да заплаше можда тек понеког клинца из провинције… све то заиста мирише на нафталин, као да се у кинотеци гледа филм у првом извештаченом колору.

Али, само за последњих девет месеци неколико разоткривених архитектонских драгуља разбило је теорију о томе да је ова укусна јабука остала без нових сокова. У пристигле њујоршке међаше спадају седиште интерактивне корпорације Френка Герија, резиденцијални блок у Сохоу Жана Нувела, нова кула старог доброг "Њујорк тајмса" Ренца Пијана… Кажу да ће нови чардаци небу под облаке, Геријева Бикмен седамдесетоспратница, и Нувелова кула (седамдесетпетоспратница) у центру поред Музеја модерне уметности (МОМА), успети да хипнотишу лик Њујорка онолико колико је то пошло за руком Емпајер стејт билдингу када је 1930. изменила силуете светске престонице. Темељи за Геријеву нациговану, рецкаву титанијумску фасаду, и Нувелову луксузну кулу већ су ископани. Ипак, све су то грађевине за велики елитни бизнис и паре јер Менхетн је, бар онај изнад четрнаестог спрата (тринаести због баксузлука не постоји ни у једном америчком облакодеру), изгубио осећај за солидну овоземаљску средњу класу. Али где се у свету о њој још води рачуна?

Да смо сви ми остали само разбацана стада, подсећа нас Демијен Херст, својом инсталацијом у стакленом лобију корпоративног небодера на Парк авенији, седишту Рејнолдса, фирме која држи неприкосновени амерички монопол над алуминијумским фолијама за загревање хране, ван микроталасних пећница.

Тридесет мртвих оваца одсечених лобања у формалину, једна ајкула, две говеђе полутке, 300 кобасица, пар голубица, неколико медицинских креденаца натрпаних празним боцама и бочицама, зидни округли болнички часовници чије казаљке круже у обрнутом смеру, све то заједно представља "Школу: археологију изгубљених жеља, поимања бескраја и трагања за знањем", до сада, по оцени самог Херста, његово најзрелије дело. За десет милиона долара купио га је предузетник некретнинама Ејби Розен, власник Левер хауза (чије приземље је украшено Херстовом учионицом), и још неколико корпоративних небодера на Менхетну. Розен спада у највеће америчке колекционаре савремене уметности, а овце у строгим редовима стаклених акваријума чије су одрубљене лобање повезане цевчицама за воду као извор знања, поручују нам да смо сви ми у овој планетарној учионици ђаци са строго контролисаном инфузијом… Много је декоративније, да не кажемо здравије, окренути леђа и кренути даље Великом јабуком.

…Ка Њујоршкој позоришној радионици у Ист вилиџу, где летећи Рус, Михаил Баришњиков(60) глуми статику у Бекетовој једночинки. Седећи на гвозденом кревету дугих седамнаест минута, без речи и икаквог покрета, док преко гигантског скрина публика у маленој Сали постаје интимни саучесник његовог необријаног изражајног лица, звезда елитног њујоршког покрета ужива у својој необичности. Јер ова руско-њујоршка икона већ у луксузно опремљеној биографији са сликама савршено напетих балетских мишића (упркос томе што се често жалио да му неке фотографије скраћују ноге) декорише сточиће за кафу у америчким дневним собама. У њих је ушао и кроз мали екран, гостујући као Керина пролазна романса у серији "Секс и град". Он је један од оних ликова који лако прелази из класичне уметности у поп културу, а публика привучена ауром Баришњикова пристаје да после представе остане на дискусији о Бекету. То је нешто што само по себи спада у високоинтелектуалне споровозне активности за које чак ни њујоршки осведочени интелектуалци немају више времена. Њихови мозгови као и главе Херстових закланих (м)ученица повезани су за своје провајдере знатно бржим трансфузионим судовима.