Kule i grad

NjUJORK, NjUJORK…

Od našeg dopisnika
Oni koji se vajkaju da je Njujork odavno napustio ozbiljnu arhitekturu i da je svoje prepoznatljive siluete ugravirao zauvek u neku umetničku pseudoistoriju za megabogataše, razuveriće se novim linijama koje se ocrtavaju nad nebom najvertikalnije metropole na svetu.
Dok Menhetn čami u staroj slavi, govore ti jeretici, Abu Dabi, Šangaj, Peking, pa čak i Pariz otkrivaju svoje smele građevinske avanture, po senzibilitetu novog vrlog trećeg milenijuma.
Ogromne svetleće reklame na Tajms skveru, klizališta u Brajant parku i kod Rokfeler centra, izlozi luksuzne Saks fift aveni ispred koje masa sveta sa decom prati neku lutkarsku božićnu predstavu upriličenu za smrtnike bez novca…, žuti taksiji, njujorški plavci, godzile i dinosaurusi u prirodnoj veličini (u nervoznim megaigračkarnicama) koji svojim razjapljenim čeljustima uspevaju da zaplaše možda tek ponekog klinca iz provincije… sve to zaista miriše na naftalin, kao da se u kinoteci gleda film u prvom izveštačenom koloru.

Ali, samo za poslednjih devet meseci nekoliko razotkrivenih arhitektonskih dragulja razbilo je teoriju o tome da je ova ukusna jabuka ostala bez novih sokova. U pristigle njujorške međaše spadaju sedište interaktivne korporacije Frenka Gerija, rezidencijalni blok u Sohou Žana Nuvela, nova kula starog dobrog "Njujork tajmsa" Renca Pijana… Kažu da će novi čardaci nebu pod oblake, Gerijeva Bikmen sedamdesetospratnica, i Nuvelova kula (sedamdesetpetospratnica) u centru pored Muzeja moderne umetnosti (MOMA), uspeti da hipnotišu lik Njujorka onoliko koliko je to pošlo za rukom Empajer stejt bildingu kada je 1930. izmenila siluete svetske prestonice. Temelji za Gerijevu nacigovanu, reckavu titanijumsku fasadu, i Nuvelovu luksuznu kulu već su iskopani. Ipak, sve su to građevine za veliki elitni biznis i pare jer Menhetn je, bar onaj iznad četrnaestog sprata (trinaesti zbog baksuzluka ne postoji ni u jednom američkom oblakoderu), izgubio osećaj za solidnu ovozemaljsku srednju klasu. Ali gde se u svetu o njoj još vodi računa?

Da smo svi mi ostali samo razbacana stada, podseća nas Demijen Herst, svojom instalacijom u staklenom lobiju korporativnog nebodera na Park aveniji, sedištu Rejnoldsa, firme koja drži neprikosnoveni američki monopol nad aluminijumskim folijama za zagrevanje hrane, van mikrotalasnih pećnica.

Trideset mrtvih ovaca odsečenih lobanja u formalinu, jedna ajkula, dve goveđe polutke, 300 kobasica, par golubica, nekoliko medicinskih kredenaca natrpanih praznim bocama i bočicama, zidni okrugli bolnički časovnici čije kazaljke kruže u obrnutom smeru, sve to zajedno predstavlja "Školu: arheologiju izgubljenih želja, poimanja beskraja i traganja za znanjem", do sada, po oceni samog Hersta, njegovo najzrelije delo. Za deset miliona dolara kupio ga je preduzetnik nekretninama Ejbi Rozen, vlasnik Lever hauza (čije prizemlje je ukrašeno Herstovom učionicom), i još nekoliko korporativnih nebodera na Menhetnu. Rozen spada u najveće američke kolekcionare savremene umetnosti, a ovce u strogim redovima staklenih akvarijuma čije su odrubljene lobanje povezane cevčicama za vodu kao izvor znanja, poručuju nam da smo svi mi u ovoj planetarnoj učionici đaci sa strogo kontrolisanom infuzijom… Mnogo je dekorativnije, da ne kažemo zdravije, okrenuti leđa i krenuti dalje Velikom jabukom.

…Ka Njujorškoj pozorišnoj radionici u Ist vilidžu, gde leteći Rus, Mihail Barišnjikov(60) glumi statiku u Beketovoj jednočinki. Sedeći na gvozdenom krevetu dugih sedamnaest minuta, bez reči i ikakvog pokreta, dok preko gigantskog skrina publika u malenoj Sali postaje intimni saučesnik njegovog neobrijanog izražajnog lica, zvezda elitnog njujorškog pokreta uživa u svojoj neobičnosti. Jer ova rusko-njujorška ikona već u luksuzno opremljenoj biografiji sa slikama savršeno napetih baletskih mišića (uprkos tome što se često žalio da mu neke fotografije skraćuju noge) dekoriše stočiće za kafu u američkim dnevnim sobama. U njih je ušao i kroz mali ekran, gostujući kao Kerina prolazna romansa u seriji "Seks i grad". On je jedan od onih likova koji lako prelazi iz klasične umetnosti u pop kulturu, a publika privučena aurom Barišnjikova pristaje da posle predstave ostane na diskusiji o Beketu. To je nešto što samo po sebi spada u visokointelektualne sporovozne aktivnosti za koje čak ni njujorški osvedočeni intelektualci nemaju više vremena. Njihovi mozgovi kao i glave Herstovih zaklanih (m)učenica povezani su za svoje provajdere znatno bržim transfuzionim sudovima.