Камен на камен – цвет на цвет

Колико је важно како смо уредили животни простор у нашем дому, толико је битно и какав је онај испред њега. Миленко Куљић на то полаже велику пажњу. Од како се са породицом доселио у београдско насеље Борча, он је тај који брине о пејзажној архитектури улице у којој живи. Чак је ископао и бунар дубок осамнаест метара, ставио електричну пумпу, прикачио довољно дугачко црево да би  редовно заливао биљке.

– Одржавам читав овај део, иако није само мој. Има седамдесет метара са једне стране, где су станови у низу, и тридесет са друге, испред просторија моје ауто-школе и полигона за обуку – показује с поносом, док комшије посматрају како му популарност расте откако је лане на такмичењу за најлепшу башту у општини Палилула освојио прву, а ове године другу награду.

Пола Лике и Херцеговине

На ово парче српске територије где се скућио, Миленко је „преселио” пола Лике и Херцеговине, део Таре, Златибора, Војводине... Нема одакле нешто није донео и уклопио у нови амбијент. Камен по камен, прво је никла фонтана.

– Део сам донео са  Дунава. Вода га је избацила на обалу, а ја утоварио на колица и дотерао овамо. Остатак сам довезао из Острога и Билеће, која је позната по камену за облагање кућа. Тамо ниједна фабрика не ради, па људи претежно живе од вађења и продаје камена. Мерио сам, 400 кг камена уградио сам у фонтану. Али, није ми било тешко. И даље сам наставио да доносим камен. С њим сам просто срастао јер сам рођен у Билећи. У Требињу сам завршио школу, у Загребу студирао, тамо се и оженио и провео добар део живота док нисам доспео у Београд. Ташта ми је остала у Хрватској, мајка у Херцеговини, а ја и моја породица у Србији. Тако сам себи створио илузију да се она лепа земља и није распала, па нисам патио од носталгије – каже што у шали, што у збиљи.

(/slika2)Осим камена, на простору који он тако здушно улепшава има свега и свачега. Трчкара Миленко час на ову, час на ону страну улице. Показује и објашњава.

Два пања довукао је из Вуковара, троје запрежних кола из Опова, Сефкерина и Љига, лежаљку од винове лозе из Личког Петровог Села, магарећи самар из Слуња, дрвену клупу са Стражилова... Искористио их је као жардинијере за разне биљке, а на оригиналне сталке поређао је саксије са цвећем. А тек тога је на претек.

– Датуру или „анђеоску трубу“ купио сам у бањи Трепчи. Има на стотине цветова који миришу толико да се осећају и на другој страни улице. Прошле јесени сам поделио на стотине пелцера. Грм под степеницама зове се зановет. Има жути мирисни цвет и крајем априла и маја прекрије читава брда око Гацког, одакле сам је донео. Кадуља и тисовина стигли су са брда изнад Требиња, жалфија и пелин из Личког Петровог Села, смоква из Љубушког, а маховина из Бихаћа. Кад сам је засадио већ је почела да вене, али се примила и сад се шири... – каже наш домаћин.

На дрен је посебно поносан. Донео га је из Херцеговине. Ово дрво не воли влажна станишта, већ каменита, али овде опстаје. За четири године је баш нарастао, прилагодио се клими и условима. Један је донео и пријатељима, али њима не напредује тако.

И за себе, и за друге

Иако Миленку све ово причињава велико задовољство, ипак му је само хоби. По струци је саобраћајни инжењер, а већ петнаест година држи приватну ауто-школу.

(/slika3)– Од малих ногу сам волео аутомобиле, а од седмог разреда основне школе возио сам камион „фап 13”. Нисам се видео иза волана. Уместо лектире читао сам часописе о аутомобилима. Покојни отац ми је често говорио: „Баци те књижурине, остави се тих аутомобила, који те баксузлук тера.“ А, ето, то ми је постала струка – истиче задовољан што се целог дана бави само оним што воли.

Супруга му је десна рука. Захваљујући томе, Миленко има времена и за себе и за друге. Тако је једном пријатељу помогао око уређења дворишта. У њему је је, каже, мали рај. И још додаје, да га цвеће хоће. Чини се да би, кад би камен посадио, и он процветао.