Среда, 24.06.2026.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117.05	117.75	117.4
	102.95	103.57	103.26
	126.99	127.76	127.38

Дигиталне читуље

Дигитално издање

Таг: књижевност

Ризница

06.03.2016 у 13:44

Љубав на немачком

Наш земљак Петровић, потајни, тихи авантуриста, сневаше још од прве младости да доживи љубав на страном језику. Волети се на српском већ му се досадило. Хтео је да упозна жену, девојку, која не зна ни да постоји на кугли земљиној Ваљево, ни да је Душанов Законик важан културни споменик на Балкану. Жену сасвим новога мозга и срца, па да је испитује као тек пронађени континент. И потом, мада је по срцу био милостив, сневао је да му први син буде ванбрачан, и да то своје полусрпско дете само по слици упозна и тек покаткад за њим уздахне. У ноћ би измишљао љубавне фразе на француском, на немачком. И немачки му се некако згоднији чинио. „Како ли се смеши у заносу Немица, Бечлика, како ли руку стеже, да ли рамена и нос кокетно држи“, питао се узбуђено он. Најзад, кад би одлучено да иде у

Ризница

28.02.2016 у 12:14

У јутарња звона

Ти опет куцаш у прозор мој, Па шта ми носиш, дане? Прегршти сунца, харфе, и пој, И с белим цветом гране? Но ја радосни не чујем звук Што топи покрове снега – Скрхану харфу и гробни мук С твога ми доносиш брега. По стубовима доксата мог Ти драче пењеш ми грубе – Зар ове венце удели Бог Онима што га љубе? Као и јуче, к’о сваки пут, Кад звоно јутарње бије, Ти пружаш мени крчаг а љут У њему сичан врије. Јутрос је тако зелен и кап Свака ми душу згрчи, Као да носи просјачки штап И лебац једе све грчи. Са твога даха сече ме лед И падам, к’о с лишћем жутим На брегу свелих стабала ред Под секирама крутим. И нигде згрева... Сврх одра мог Само кандило руди – He

Ризница

28.02.2016 у 12:09

Тежак

Болујем и копним у грком чемеру и немаштини љутој откад знам за се. Болан сам, преболан, брате си мој слатки и медено љето моје, а онако посигурно не знам шта ми је, шта ме боли. Само ошјећам да је бољка моја велика, и Бог драги зна, има ли јој лијека и илаџа. Снага ми је сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исцијеђена ко исцијеђени лимун са мора. Радим и мучим се ко тешки покајник од ране зоре до мрклог мрака; са звијездом, штоно веле, падам, са звијездом устајем. У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилосном Богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, a под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем,

Ризница

28.02.2016 у 12:03

Чекање

Чекам у сенци једног старог дуда Да месец зађе, и, скривена тамом, По стрмој стази што кроз ноћ кривуда, Да сиђеш к мени чежњивом и самом. Чекам, а лењо пролазе минути И сати бију на торњу далеко... Већ зора свиће, бледе млечни пути, А ја још чекам, – и вечно бих чек’о... О шта је то што мене веже сада За једну пут, за један облик тела И што ми душа затрепери цела, И сва немоћна издише и пада Кад ме се такне једна рука бела! И сав засењен пред чудесним сјајем Лепоте њене, слаб, без једног даха, Као да сваког часа живот дајем, Прилазим њојзи пун побожног страха, Посрћем, клецам, докле ме привлаче, Ко провалија тамна и дубока, И док се страсним преливима мраче Њена два силна, неумитна

Култура

26.02.2016 у 18:05

Српска књижевност се није уморила

У овогодишњем „Колу”, Српска књижевна задруга објавила је нови роман Радована Белог Марковића (1947), под насловом „Путникова циглана”. Један од јунака романа је и „мними литерата Р. Б. Марковић”, за кога аутор каже да је управо онакав списатељ какав, у ћелијском поимању, списатељ и треба да буде: маглени појав о којему се слегањем рамена највећма казује, неомрзнут ни изблиза толико колико се викало на њега... У Српској књижевној задрузи уприличен је округли сто на којем се разговарало о новом роману Радована Белог Марковића. Учествовало је петнаестак књижевних критичара и тумача, претежно млађе генерације. Раду округлог стола присуствовао је и аутор. На примеру романа „Путникова циглана”, истакао је у уводном слову Стојан Ђорђић, може се видети како Радован Бели Марковић уграђује у

Живот и стил

22.02.2016 у 08:05

Лаж је креативнија, па и занимљивија од истине

За роман „Иследник” Драгана Великића је прошлог месеца добио другу „Нинову” награду, после „Руског прозора”, који му је исто признање донео 2007. године. Рођен је 1953. у Београду, а одрастао је у Пули. У родном граду је дипломирао општу књижевност с теоријом књижевности на Филолошком факултету. Од јуна 2005. до новембра 2009. био је амбасадор Србије у Аустрији. Писао је колумне за „Нин”, „Време”, „Данас”, „Репортер”, „Статус”... Досад је објавио десет књига: „Вија Пула”, „Астрaгaн”, „Хамсин 51”, „Северни зид”„Случај Бремен”, „Досије Домашевски”, „Дантеов трг”, „Руски прозор”, „Бонавија” и „Иследник”. Бавио се и музиком. Свирао је у рок саставима. Живи у Београду у љубави са Александром Гловацки, новинарком Радио Београда и драматургом. Из првог брака има сина Вида (30),

Култура

20.02.2016 у 18:27

Дучићева награда Гојку Ђогу

Жири за доделу Дучићеве награде у саставу: академик Љубомир Зуковић, песник Владимир Јагличић, књижевник Желидраг Никчевић, проф. др Ранко Поповић, проф. др Јован Делић и градоначелник Требиња Славко Вучуревић, председник без права одлучивања, на својој завршној седници, одржаној у Београду, донео је једногласно одлуку да се Награда „Јован Дучић” додели песнику Гојку Ђогу за његово укупно песничко стваралаштво, и за одбрану поезије, а поводом књиге „Грана од облака” (Изабране и нове песме), чији су издавачи Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице и новосадска кућа „Orpheus”. Својим изванредним песничким књигама: „Туга пингвина” (1967), „Модрица” (1974), „Кукута” (1977), „Вунена времена” (1981), „Црно руно” (2002), „Кукутин врт” (2009) и „Грана од облака” (2014), каже се у

Друштво

20.02.2016 у 17:47

Српско књижевно друштво тражи решавање положаја и статуса самосталних уметника

Изборна скупштина Српског књижевног друштва затражила је данас од Министарства културе и информисања да се што пре крене у системско решавање положаја и статуса самосталних уметника, а нарочито проблема измирења насталих дугова, камата и проблема регулисања здравственог осигурања. Како се наводи у саопштењу, они захтевају да Министарство културе и информисања хитно распише конкурсе за суфинансирање пројеката у 2016. години и упитали како ће без тога излазити часописи, како ће се реализовати размена писаца, колоније, фестивали и како ће се додељивати награде. Они траже да се и ове године распише конкурс за додељивање такозваних националних пензија и да се обезбеде буџетска средства за ту намену, као и да се коначно усвоји правилник о финансирању поверених послова репрезентативних

Култура

20.02.2016 у 22:00

Како писац постаје вест дана

Милисав Савић (1945, Власово код Рашке), овогодишњи је добитник награде „Меша Селимовић”, за роман „La sans pareille”, који је објавила издавачка кућа „Агора” из Зрењанина. Савић је гимназију завршио у Новом Пазару, а студије југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету магистрирао је с темом „Мемоарска проза о првом српском устанку”, а потом и докторирао с темом „Мемоарско-дневничка проза о српско-турским ратовима 1876–1878”. Аутор је култних књига: „Бугарска барака” (1969, награда листа „Младост”), „Младићи из Рашке” (1977), „Ујак наше вароши” (1977, Андрићева награда), „Љубави Андрије Курандића” (1972), „Топола на тераси” (1985), „Ћуп комитског војводе” (1990), „Хлеб и страх” (1991, НИН-ова награда), „Ожиљци тишине” (1996, награда

Ризница

20.02.2016 у 12:10

Град у Нишу 1915. године

Дан је веома топао, а у подне почиње права загушљива припека и запара. Ручамо у кошуљама и бришемо се. По обеду сваки жури кући да се свуче. Камен се усијао. Табани пеку кроз ђонове. У парку никог. Птице се подвукле под лишће које се не миче. Келнер, на опруженој руци, на столу, спава. Улазећи у кућу гроздови ме ударају у чело. Можда ће до увече сазрети. У соби чим отворим врата, као да сам дигао заклопац са казана, поче да кључа зузук пробуђених, узвераних муха. Кад која налети на лице као да се залепи. Једва их изагнах: – Нека побесне тамо на сунцу! – Завесе клонуло падоше као у ништа. Ни даха ни промаха да их крене. Као на екватору, насред Тихог Океана, кад се једра отромбоље. Наг, раширених руку и ногу, легох по постељи, оставивши одмах знојни отисак свог омлитавелог тела... Ово је

Претходна Следећа

Почетна / Тагови

24.06.2026 у 16:23

Највеће интересовање за Стоматолошки, Фармацеутски, Медицински, Економски, ФОН

24.06.2026 у 16:22

САД продужиле ванредно стање за Балкан

24.06.2026 у 16:17

На Светски дан рода, у новосадској колонији рекордних 75 гнезда

24.06.2026 у 16:16

РХМЗ издао хитно упозорење за Београд на изражене грмљавинске процесе

24.06.2026 у 16:16

Лавров: Западу не вреди да игнорише упозорења Русије

24.06.2026 у 16:11

Народна банка Мађарске казнила МОЛ са 121.000 евра