У јутарња звона

Ти опет куцаш у прозор мој,

Па шта ми носиш, дане?

Прегршти сунца, харфе, и пој,

И с белим цветом гране?

Но ја радосни не чујем звук

Што топи покрове снега –

Скрхану харфу и гробни мук

С твога ми доносиш брега.

По стубовима доксата мог

Ти драче пењеш ми грубе –

Зар ове венце удели Бог

Онима што га љубе?

Као и јуче, к’о сваки пут,

Кад звоно јутарње бије,

Ти пружаш мени крчаг а љут

У њему сичан врије.

Јутрос је тако зелен и кап

Свака ми душу згрчи,

Као да носи просјачки штап

И лебац једе све грчи.

Са твога даха сече ме лед

И падам, к’о с лишћем жутим

На брегу свелих стабала ред

Под секирама крутим.

И нигде згрева... Сврх одра мог

Само кандило руди –

He гаси! Нек се у блеску Бог

Још смеје сврх рана људи.

Тако! Сад лети, расипљи cjaj!

А овде гробља и таме,

Скрхану харфу и крчаг тај

Остави навек за ме...

(Политика, 6. јануар 1922. године)