U jutarnja zvona

Ti opet kucaš u prozor moj,

Pa šta mi nosiš, dane?

Pregršti sunca, harfe, i poj,

I s belim cvetom grane?

No ja radosni ne čujem zvuk

Što topi pokrove snega –

Skrhanu harfu i grobni muk

S tvoga mi donosiš brega.

Po stubovima doksata mog

Ti drače penješ mi grube –

Zar ove vence udeli Bog

Onima što ga ljube?

Kao i juče, k’o svaki put,

Kad zvono jutarnje bije,

Ti pružaš meni krčag a ljut

U njemu sičan vrije.

Jutros je tako zelen i kap

Svaka mi dušu zgrči,

Kao da nosi prosjački štap

I lebac jede sve grči.

Sa tvoga daha seče me led

I padam, k’o s lišćem žutim

Na bregu svelih stabala red

Pod sekirama krutim.

I nigde zgreva... Svrh odra mog

Samo kandilo rudi –

He gasi! Nek se u blesku Bog

Još smeje svrh rana ljudi.

Tako! Sad leti, rasiplji cjaj!

A ovde groblja i tame,

Skrhanu harfu i krčag taj

Ostavi navek za me...

(Politika, 6. januar 1922. godine)