Чекање
Чекам у сенци једног старог дуда
Да месец зађе, и, скривена тамом,
По стрмој стази што кроз ноћ кривуда,
Да сиђеш к мени чежњивом и самом.
Чекам, а лењо пролазе минути
И сати бију на торњу далеко...
Већ зора свиће, бледе млечни пути,
А ја још чекам, – и вечно бих чек’о...
О шта је то што мене веже сада
За једну пут, за један облик тела
И што ми душа затрепери цела,
И сва немоћна издише и пада
Кад ме се такне једна рука бела!
И сав засењен пред чудесним сјајем
Лепоте њене, слаб, без једног даха,
Као да сваког часа живот дајем,
Прилазим њојзи пун побожног страха,
Посрћем, клецам, докле ме привлаче,
Ко провалија тамна и дубока,
И док се страсним преливима мраче
Њена два силна, неумитна ока...
(Политика, 24. децембар 1913. године)
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
