Дучићева награда Гојку Ђогу

Жири за доделу Дучићеве награде у саставу: академик Љубомир Зуковић, песник Владимир Јагличић, књижевник Желидраг Никчевић, проф. др Ранко Поповић, проф. др Јован Делић и градоначелник Требиња Славко Вучуревић, председник без права одлучивања, на својој завршној седници, одржаној у Београду, донео је једногласно одлуку да се Награда „Јован Дучић” додели песнику Гојку Ђогу за његово укупно песничко стваралаштво, и за одбрану поезије, а поводом књиге „Грана од облака” (Изабране и нове песме), чији су издавачи Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице и новосадска кућа „Orpheus”.

Својим изванредним песничким књигама: „Туга пингвина” (1967), „Модрица” (1974), „Кукута” (1977), „Вунена времена” (1981), „Црно руно” (2002), „Кукутин врт” (2009) и „Грана од облака” (2014), каже се у образложењу жирија, Гојко Ђого је постао једно од најугледнијих имена српске лирике последње трећине XX и првих деценија XXI века, а по свом ставу, односу према песништву, по песничком саможртвовању и песничкој судбини, по доследној, храброј и витешкој одбрани своје поезије, и поезије уопште, по одбрани своје части и части песника, Гојко Ђого је јединствена фигура српске поезије не само друге половине XX века.

У почетку усмерен на „тајнопис”, на „шифровање” и „завезивање” језика, на херметичну, сугестивну поезију, писану под утицајем симболизма и неосимболизма, са присним осећањем за завичајно херцеговачко небо и поднебље, касније ће све више „развезивати” језик и, не напуштајући метафизичке дрхтаје, исказивати егзистенцијалну зебњу и побуну против гушења слободе, против страха и вунених времена. Ослањајући се на стару словенску митологију, не престајући да загонета, а градећи широко поље алузивности, Ђого је поезијом исказао непоткупљиве и застрашујуће истине о нашем времену, али никад не сводећи песму на једнозначност, већ јој обезбеђујући универзалне димензије и зрачење кроз времена. Ђогова поезија је израз побуне очајника, припадника века чије су свете задужбине логори и тамнице, паликућа који ће се опасно поиграти ватром само да би успоставио покидану пошту с небесима.

И по метафизичким дрхтајима и слутњама, и по високој песничкој одговорности, и по завичајним бојама и мирисима, а нарочито по универзалним дометима, каже се на крају образложења, Ђогова песма је достојна Дучићевог имена и награде.

Награда песнику биће уручена у Требињу, на Дучићевим вечерима поезије, о Благовестима.