Субота, 13.06.2026.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117.03	117.73	117.38
	101.13	101.74	101.43
	127.07	127.83	127.45

Дигиталне читуље

Дигитално издање

Таг: велики рат

Друштво

01.06.2021 у 14:50

Свестрани генерал Живко Павловић

Генерал и академик, војник и историчар, писац и преводилац, најближи сарадник војводе Радомира Путника – све те одреднице стале су у животопис Живка Павловића (1871–1938). Светлост на ову помало заборављену личност бацила је нова студија историчара Александра Животића, професора Филозофског факултета у Београду. Његова нова књига „Војник и историчар – генерал Живко Г. Павловић” у издању Медија центра „Одбрана” објављена је у овој години, када се навршава век и по од Павловићевог рођења и сто година откако је овај свестрани официр примљен у Српску краљевску академију, данашњу САНУ. За наш лист Животић каже да је Павловић, родом из села Рамаћа, поникао из срца устаничке и државотворне Шумадије и да је васпитаван у њеном националном и домаћинском духу с израженом државотворном свешћу и

Друштво

29.05.2021 у 18:00

Угаси се на мах сјај плавих очију

Касна јесен 1914, рат све жешћи. Ровови, киша, блато. У Колубарској бици, одлучној одбрани пред швапским надирањем, ватра, крв и смрт на све стране. Млади старешина вода Славко Ј. Јоксимовић, родом из Горобиља, у срцу је битке, а тек 21. напунио. Чим накратко борбе утихну он се маши плајваза да шта забележи у дневник. Пред рат Славко завршио нижу школу Војне академије, па га у ратном паклу, храброг и сналажљивог, од наредника у потпоручника унапредили. „Где год да се нашао у ратним операцијама, па и у најдраматичнијим околностима, Јоксимовић је свакодневно записивао у свом дневнику шта се догађало у његовом окружењу и шта је лично доживљавао. Од тога је једино одступао кад се налазио на боловању, углавном због рањавања”, писао је Недељко Јешић, приређивач Јоксимовићевог ратног

Друштво

24.05.2021 у 09:05

Знали смо за шта се боримо

Витор Кнежевић из села Мушвете у општини Чајетина, са братом Светозаром, од своје девете године, оста сироче. Врло ранo су, по казивању породице, забележеном у „Ратном поменику”, завршили занате. Светозар дунђерски, а јунак ове приче поста један од најбољих шнајдера у свом крају, познат по изради зубуна, копорана и женских прслука извезених гајтанима и срмом. Још 1910. позван је Витор у војску као артиљеријски кадровац, постаје нишанџија на топу и поднаредник. У иниформи остаје и за Балканских ратова и Првом светском, све до краја, пуних осам и по година. Борио се у редовима Дринске дивизије првог позива и прошао све голготе њеног ратног пута. Газио је Албанију, стигао на острво Крф, а касније учествовао и у пробоју Солунског фронта и даљем ослобађању земље од непријатеља. Био је

Друштво

16.05.2021 у 09:46

Ратна писма рођенима у завичај и натраг

ЧАЧАК – Кад добије писмо из завичаја ратнику на фронту ноге се скрате, све док не сазна каква се слова нижу у поруци из родне куће. Или ће га жена обрадовати јавком да су она и деца добро, па малишани питају кад ће тајо доћи, или ће низ образ да му крене суза жалосница, јер му поручују да некога од старијих укућана, авај, више нема. Ево каква су писма у доба Велике војне из чачанског краја ишла тамо и амо... Мобилизација – „Миљку Ракићевићу, Губеревци, 22. јула 1914, Алексинац... Поштовани Отац, данас смо се мобилисали и крећемо у састав батерије за Нови Пазар, на Скопље, Митровицу и за Херцеговину. Здраво сам и не брини. Поздрављам вас свију и збогом. Илија М. Ракићевић, каплар Пете батерије брдске.” Писмо на фронту – „Таисија Ракићевић, Губеревци, Гуча, Чачак, за Илију

Друштво

08.05.2021 у 18:07

По улицама окупираног Београда умирали су од глади

„Моје робовање у Београду”, насловио је своје сећање на године окупације Срдан Новаковић (1862‒1945) предратни учитељ и српски ратник у првој години Великог рата. Који је након окупирања Србије стицајем околности остао као цивил у престоници, згаженој непријатељском чизмом. „Чим сам стигао у Београд, пролазећи кроз густе непријатељске страже, похитао сам да видим шта је са мојим станом. И имао сам шта и видети: пред вратима стоји немачки војник, са бајонетом на пушци. А на вратима табла обешена с натписом ’Ајн ганг верботен’. Код непријатеља нема неприкосновености стана. Нису ми дали ни прићи. Њега су заузели немачки кадети, 10-15 на броју. У подруму су нашли мој мед у теглама. Мислећи да је компот јели су га немилице, услед чега су добили болове у стомаку са једним господским

Друштво

24.04.2021 у 18:00

Краљ купио волове Ђуну из Зеока.

Зеоке у Драгачеву – Једаред годишње, јунак из Зеока био је гост на двору Карађорђевића о њиховој крсној слави, Светом Андрији првозваном, и лично га је позивао краљ Александар. Пријатељство је сковано на Солунском фронту где је тадашњи регент и командант Српске војске дознао за јуначки подвиг драгачевског сељака и наумио да га пронађе. У једном затишју на фронту регент се изненада појавио међу Драгачевцима а јединица је, како доликује, постројена у част заповедника наше војске. Карађорђевић је поздравио ратнике и затражио да из строја изађе Ђуновић и загрлио га. Сељак је ускоро овенчан Златном војничком Карађорђевом звездом са мачевима и ставио је изнад раније већ стечених одличја за јунаштво. Кад год је командант наишао поред Ђуновићеве јединице позивао је одважног Зеочанина да

Друштво

17.04.2021 у 18:00

Креће се прекоокеанска лађа италијанска.

Киша не престаје, глад и болест притисли, а гудуре тмурне и блатњаве којима српска војска те касне јесени 1915. одступа преко Албаније. Официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), тада мајор (после рата догурао до пешадијског ђенерала), памти места кроз која пролазе и касније описује у ратном дневнику (након његове смрти дуго чуваном у породици, па у ово доба објављеном као књига „Како да добри Бог” у издању ужичког „Архива”). Ређају се у том мучном походу Љум Кула, Везиров мост („С нама је и краљ”, бележи Вуковић), Флети, Арсид Хан („Пут је страшан, киша, вода, ужас један. Дођосмо у једну шталу на конак, Арбанасе митимо, колосално плаћамо, кило сена три гроша”). Затим Черети, Темсићи, Јубани, скелом преко Дрима, па Наишити („Чујем да су Бугари пред Елбасаном, све лепше од лепшег”), а онда

Друштво

13.03.2021 у 20:03

Прича из Великог рата: На жеравици

Пред сам православни Божић 1916. године, Прва пешадијска бригада Тимочке дивизије која је увек била у првом бојном реду, променила је положај: са коте 1.050 пребацила се у село Петалин да се ту одмори и дочека Божић. Чим је бригада стигла у село земунице су направљене и сви су се спремали за скорашњи празник – рачунали су да ће се ту дуже задржати. Освану и Бадњи дан, економ ког су послали неколико дана раније да купи све што је потребно за Божић вратио се из Солуна. Тог дана официри су отишли, око три по подне, у шуму да донесу бадњак. Све се радило као у миру, али се код свих осећала сета, јер су се питали шта им је са породицама. Сви су без разлике дотеривали своје земунице као да ће им Божић Бата сутра довести све њихове најближе да виде како они и у туђини славе тај велики

Друштво

27.02.2021 у 21:15

Човеку мора срце да се следи

„Кад је објављен рат Србији 1914. била је мобилизација српске војске. Као и 1912. све је скочило на ноге лагане. И сам сам, без позивања, одјурио на место мобилизације (Зајечар). Без оклевања, одмах после организације, кренули смо на ратиште. Правац је био Зајечар, Параћин, Аранђеловац, Шабац. Непријатељ је већ био прешао Саву и Дрину. Овај напад назвао је Казнени поход поводом, кобајаги, поменутог атентата. Перо није у стању да опише нити кичица да наслика зверства која је аустријска хорда вршила над српским живљем. Тога примера нема, нити је било у прошлости за време разних варварских најезда. Човеку се кожа јежи и грози се посматрајући извршене призоре. Код мештана је био овладао смртни страх гледајући очима призоре којима нису били равни ни они за време првог хришћанства, кад су

Друштво

22.02.2021 у 08:43

На Гроздиној кући четири црна барјака

У селу Кремна почетком 20. века родила се Грозда Мисаиловић. Њу, још једну кћер и три сина имали мајка Петра и отац Никола. Стасавала Грозда у девојку не слутећи да ће ратне несреће ојадити ову породицу. „Имање сређено, грађевине поправљене, помислиш како је лако живети. Кад оно ђаво дође по своје”, сећала се у старости Грозда, а то бележио и с другим исповестима у књигу „Казивања из прве руке” преточио др Илија Мисаиловић. Ово му је та несрећна жена казивала: „Кад је поч’о турски рат (први балкански) из наше куће отишле чет’ри пушке, одоше ми отац и три брата. Најстарији брат Михајло ми умро кад је био турски рат. Најмлађи брат Радисав умро је у Штипу, за време бугарског рата (другог балканског), кад су регрути умирали од тифуса. Средњи брат Милоје ми изумро у швапском

Претходна Следећа

Почетна / Тагови

13.06.2026 у 01:25

Северна Кореја осудила америчко одобрење продаје ракета Јужној Кореји

13.06.2026 у 01:14

Дмитријев позвао Хантера Бајдена да проговори о корупцији своје породице у Украјини

13.06.2026 у 00:25

Аракчи: Иран је победио, сачували смо сувернитет на Ормузом, деблокираће новац

12.06.2026 у 23:43

Кадиров: Украјина не треба да постоји као држава

12.06.2026 у 23:27

Канада и БиХ ремизирали у Торонту

12.06.2026 у 23:14

Мир на видику