Трновит пут Трњине из Кремана

„Ова казивања откривају нам историјска збивања из угла људи који на та збивања немају никаквог утицаја, који су невољни учесници и жртве ратова, историјских процеса и друштвених промена... Одавно у рукама нисам имао књигу у којој има толико истине, исказане с толиком непосредношћу, и тако убедљиво.”

Ово су реченице академика Љубомира Симовића из предговора књиге „Казивања из прве руке” аутора др Илије Мисаиловића, објављене прошле године. Са животним исповестима обичних људи из Кремана и околине: земљоделаца, рабаџија, домаћица, кириџија, трубача, свештеника... Аутентичних, каткад драматичних, језиком казивача писаних у изворном облику.

Једна описује живот Трњине Ђуричић, од оца Николе и мајке Обреније Брене. Свој век проживела је у раду, како је било суђено женама у брдским селима рођеним с почетка 20. столећа: „Чула сам да је неке рад сатро, мене није. Сад ми је равно 80 година, могу пјешке отићи ђе замислиш”, казивала је у старости писцу.

Трњина није ишла у школу („женска ђеца се тад нису школовала”), а добро је упамтила Велики рат. Због страдања мушких глава у том рату са сестром је доживела судбину да постану миражџике. Овако се касније тих сурових година, изворно записано, сећала ова сеоска домаћица:

„Имала сам сестру Анку и пет брата. Браћа су ми млади умирали. Само је преживио Вукадин. Кад је почео турски рат 1912. отац је отишао и више се никад није вратио. Кад је почео свецки, брата ми позову на регрутацију, то му буде и мобилизација, и тако и он оде у рат.

У почетку смо слушали да су живи, прве борбе су преживели. Кад је почело повлачење из Србије, сваке вести се губе о њима. Докле је стиго, нико не зна. Нити га је видио ко познат.

После рата ишле су жене да траже. Моје стрине Руже син, звао се Драгомир, исто је отишо тако млад ко Вукадин. Њих двојица отишли у војнике, а пошто се завршио рат војници се пуштили, долазе кућама, њике нема. Понеки се враћа и касније. Ми чујемо, те дошо тај и тај у Заовине, други се вратио у Шљивовицу. Ми чекамо наше.

Ишла мајка те се код тих људи распитивала, али нико их није видио и нико о њима није знао ишта рећи. Како су ови регрути отишли, од тог вакта о њима више нису чули.

Отац се јављао 1915. да је око Ваљева. Добио био тивус. То је преживио. После у повлачењу преко Албаније настрадо...”

Тако Трњина остаде с мајком и сестром. Кад се задевојчила долазише и просци, удала се за Гвоздена Ђуричића 1925. године. Добили децу, живели у породичној задрузи. Радило се од јутра до сутра, да се преживи.

„Са Гвозденом сам лијепо живила. Он је био много благородан и нараван. За свађу није знао. Ишо је у рабаџилук, свлачио грађу. Мени је био лијеп живот. Лако се живило, иако се до свега тешко долазило. Најтеже до пара. Али се није много ни трошило. Све су то лаке тешкоће. Кад се сјетим рата, то није ништа.”

Дође после и други рат, оде Гвозден да ратује. У планини Тари би мирно док Бугари 1943. не дођоше: „Чудан неки народ. Пљачкали су шта год су могли. Куд ће оно што носи, он ништа не размишља. Само носи. Пале колибе. Мени одњеше две трубе беза, свилених марама, везених чарапа.”

Запалише и њену стару колибу од брвана. За њима је остајао по ноћи жар, по дану гар.

Али и то прође. Трњина је у миру стизала све да уради, подигла децу, четворо старих у породичној задрузи гледала...

„Послушај, угоди, потрчи у ливаду, њиву. На сат никад нисам гледала. Љети, кад је сезона и рад, ујутру пораним и напасем стоку. Вратим се у колибу, помузем и варим млеко. Узгред док варим усучем питу и нешто у лонцу спремим. Кад то све поспремим, натрпам у торбе па тог јела понесем у Ђуричиће у њиву. Ту нађем копаче, дам им да једу и с њима останем до после подне, да им мало помогнем. Онда ајде у планину да пустим стоку. Напасем, увече помузем, узварим, разљевам млеко. Не знам кад легнем, ујутро опет тако. Била сам лака на ногама. Ништа мени није било тешко до дана данашњег”, причала је та остарела жена аутору књиге „Казивања из прве руке”.