Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.04	117.75	117.39
102.16	102.77	102.47
126.3	127.06	126.68

10.08.2019 у 10:45

Летњи распуст, улица пуна деце, а ја једем брзоплето како би први завршио ручак и што пре наставио своје играрије. Што више залогаја, то је агонија дужа. Док ја једем, можда ће Сале дати гол, или ће се Милан попети на највишу шљиву, играће се између две ватре, или ће се већ нека симпатија нова појавити, а мене нема. Најео сам се мајка, пусти ме, журим. Где ли журе седмогодишњаци? Да краду кукуруз, пецају рибу, бацају камење, пале логорску ватру, играју фудбал на пољани док камење служи као стативе. Јуре за лептирима, хватају скакавце, а они храбрији чак и жабе. То су само неке од обавеза које у тим годинама живот значе. Фото Пиксабеј Сећам се да је у свакој улици било и понеко дете које је дошло на распуст из иностранства. Углавном из земаља где се говорио немачки

Мој живот у иностранству

02.08.2019 у 15:19

Лондонска правила за дођоше

У априлу прошле године, вереник и ја одлучисмо да се преселимо из Париза у Лондон, да тамо пронађемо посао и да се мало удаљимо од наше свакодневице. Раније смо већ долазили у Лондон на викенд, у прелепи Падингтон где се родио принц Хари, али нам овог пута финансијска средства нису дозвољавала да се ту сместимо на дуже време. Одабрали смо један хостел у кварту „Шепердс буш”, који се у преводу зове „Чобански жбун”, недалеко од Нотинг Хила. Имао је прелепу рецепцију са баром и Честерфилдовим кожним каучима за уживање. У хостелу смо делили собу са још четворо младих људи, међу којима није био ниједан туриста. Сви су дошли у британску престоницу да пронађу посао и да се ту настане. Саул из Шпаније је инжењер, Леонардо из Бразила је дипломирао маркетинг, Чимезе из Нигерије је завршио

Мој живот у иностранству

26.07.2019 у 09:41

Моја деца ће махати плаво-жутим заставама

Већ је четири године како смо нашу београдску адресу заменили оном у Стокхолму. Чаробан град, не зову га узалуд Венецијом севера. Много мудрости би човек могао да научи од трезвених северњака; рецимо како бити пристојан, рационалан и поштовати туђу приватност. Једна необична чињеница ми је од првог дана привлачила пажњу, Швеђани изузетно воле и поштују своју заставу. Шта је то застава? Платно обојено идентитетом, оно што се брани животом у рату, извор поноса и идентификације. Како год је доживљавали ја се не сећам да ми је у Србији била блиска и да сам је виђала често. У сећању ми је да сам је гледала на државним институцијама, успутно негде смештену или на челу колоне сватова. Фото Пиксабеј Наш први стан у предграђу Стокхолма гледао је на предиван парк. На самом улазу

Мој живот у иностранству

19.07.2019 у 18:00

Кад посум ушета у хангар

Аустралија је позната по јединственим животињама које су се нашле и у државном грбу. Мање познат од чувених кенгура је симпатични посум. Живи на дрвећу, храни се листом еукалиптиса и инсектима. Срећно борави и уз људе у градским срединама насељавајући дрвеће по парковима, дрворедима и баштама велеграда. Толико је симпатична животиња да старији Аустралијанци својој деци тепају да су посуми. Једне зимске ноћи у великом хангару заједно са десетак колега утоварао сам кутије колача у комби. Мало касније са напуњеним аутомобилима напустили смо фабрику и кренули, свако у свој део града да храну распоредимо по продавницама. Фото Википедија Галерија ликова возача била је јако специфична; јаки момци средњих година, сви до једног емигранти из Србије, Грчке,

Мој живот у иностранству

12.07.2019 у 11:31

Литванци се држе совјетског модела

Када бисмо просечног студента у Србији питали где је Вилњус, вероватно би најближи тачан одговор био да се ради о неком градићу у Русији. Школовање сам започео у родном граду, а потом се на сваке четири године померао за по сто километара и тако стигох до српске престонице. Размишљао сам после Београда о мастер студијама у некој од држава у западној Европи а сасвим случајно се пријавих за међународну студентску размену са Академијом за музику и позориште у Вилњусу у Литванији. После писма у ком ме обавештавају да сам примљен и да ћу текући семестар провести у тој бившој совјетској републици, схватио сам да веома мало знам о том народу. До тада сам био убеђен да Литванци говоре руским језиком. Благо ме је запањила чињеница да постоји литвански језик и да је поприлично различит од

Мој живот у иностранству

05.07.2019 у 14:34

Новосадски мостови у Мастрихту

Крај априла и почетак маја дани су када се суморно холандско време почне комешати, небо постаје све више плаво и осећа се неспорни долазак пролећа. Тада се слави и краљев дан, у ваздуху се осећа некаква промена и цела земља просто живне. Тако сам се и ја пренуо из зимског полусна и нашао се у плаво-жутом возу, на путу за Мастрихт, главни град јужне холандске покрајине Лимбург. Дан сам започео чајем и лимбуршком питом од јабука, а онда полако кренуо ка месту састанка са водичем, проћелавим господином од неких педесетак година, карактеристично мршаве и високе фигуре. Носио је наочаре са округлим стаклима уоквиреним браон рамом, које су се лепо уклапале уз његов префињени начин приповедања о историји града и његових знаменитости. Мастрихт је град дуге традиције, са мноштвом старих

Мој живот у иностранству

29.06.2019 у 11:18

Американци се враћају у кухињу

Америчка нација је опседнута храном. Прво што ћете осетити кад дођете у Америку је мирис хране, на пример цимета, ваниле, прженог теста или сланине. Храна је свугде доступна и конзумира се са великим ентузијазмом. Нигде нисам видела толико ресторана и кафеа са тако разноврсном понудом хране. И у књижарама, поред мноштва кувара, видећете прегршт књига које се баве историјом и значајем одређеног типа хране. Овде је све забележено, када је настала нека салата, ко је први направио сендвич или коктел. Неко се сетио да напише књигу о томе како је један од отаца америчке нације, Томас Џеферсон, донео крем бруле, односно француску кухињу у Америку. Нажалост, иако се овде храна обожава, мало се кува јер су се људи од тога одвикли. Код нас у Србији постоји култ спремање домаће хране, али на

Мој живот у иностранству

22.06.2019 у 16:24

Градилиште је било Милованов живот

Током мог првог месеца у Москви, становао сам у двособном стану али су ми рекли да једна соба треба да буде слободна јер ће се у њу уселити неки нови инжењер. Једно јутро шеф ми је рекао да ће у тој соби неколико дана боравити Милован. Милован је водио наше представништво у Омску, у коме смо имали два градилишта које је он контролисао. Кад смо се упознали имао је шездесет шест година, густу косу, није био сед, изгледом и виталношћу остављао је утисак млађег човека. Причао ми је о свом животу у Русији у којој је боравио последњих 11 година. Допутовао је са супругом али је она после годину дана умрла. У Србију је одлазио само новогодишње и божићне празнике. Поносно је говорио о свом сину, професору београдског универзитета. А са сетом би причао о троје унучади. Хвалио је Русију и

Мој живот у иностранству

14.06.2019 у 12:24

Кад навру сузе у пустињској оази

За Ал Аин сам чула када сам у својој „job offer”, пословној понуди, на дну прочитала: Ал Аин, Абу Даби, УАЕ. Ал Аин је оаза Арапских Емирата, зелени град, град башти и паркова, град традиције и историје. Ипак, уколико сте одрасли у Србији или некој земљи са бујном вегетацијом, можда вам то зеленило нећи бити први утисак о граду. Ја сам прво видела непрегледне пустиње, песак који се котрља по улици и атмосферу боје прашине. Четврти град по величини у Уједињеним Арапским Емиратима налази се на граници према Оману, кога буквално гледам преко жице, као и два гранична прелаза на путу до посла, у близини моје куће. Кад сам за великим стакленим трпезаријским столом у дневној соби читала о Ал Аину и спремала се на пут, тата ме питао: „Па, хоћеш да идеш”? „Наравно, одговорила сам

Мој живот у иностранству

07.06.2019 у 18:54

Кад процветају трешње на Голанској висоравни

Чим процветају прве трешње на Голану, сваке године се сав „оспем” припремајући се за летњи одмор у Завичају. Као да је нека неизлечива алергија по среди. А све мање имам коме тамо отићи. Давно сам рекао својима овде да не праве никакав „циркус” по моме судњему дану, већ да ме без помпе, брже - боље кремирају у најближем крематорију (ако тога уопште има у овој земљи, још се нисам распитивао), а с пепелом да чине шта им је воља. Можда је најбоље, помишљао сам у себи, да га баце у ветар, чим запуше први јачи југо с врелог Негева, па да се сав распем горе по северу, око Хаифе, по оним чудесним „Висећим вртовима” и широм Кармиела. Поглед на Голанску висораван (Фото Пиксабеј) Сваки пут кад сам са Леоном одлазио горе, тражио сам неке сличности са крајевима у којима сам

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству