Кад посум ушета у хангар

Аустралија је позната по јединственим животињама које су се нашле и у државном грбу. Мање познат од чувених кенгура је симпатични посум. Живи на дрвећу, храни се листом еукалиптиса и инсектима. Срећно борави и уз људе у градским срединама  насељавајући дрвеће по парковима, дрворедима и баштама велеграда.

Толико је симпатична животиња да старији Аустралијанци својој деци тепају да су посуми.

Једне зимске ноћи у великом хангару заједно са десетак колега утоварао сам кутије колача у комби. Мало касније са напуњеним аутомобилима напустили смо фабрику и кренули, свако у свој део града да храну распоредимо по продавницама. 

Галерија ликова возача била је јако специфична;  јаки момци средњих година, сви до једног емигранти из Србије, Грчке, Сирије, Либана, Русије...

Неки са истакнутим тетоважама, са по којом годином затвора, разведени са децом тинејџерима.

Укратко продискутујемо спортске резултате, изјадамо се једни другима на губитке на коцки, суђењима која нам долазе, новим мобилним телефонима које нам траже деца, и настављамо да у журби пунимо возила. 

Одједном из мрака у хангар улете очигледно гладни мали посум. Приђе мени јер сам био поред врата. Необичан догађај сви убрзо приметише и брзо се окупише око посума.

​

Крупни Либанац, обријане главе са ожиљком на образу, приђе ми и тихо рече: „Дај животињи да једе”. Узимам крофну са џемом и опрезно, да га не уплашим дотурам му храну.

Посум халапљиво почиње да једе, возачи ваде мобилне телефоне и сликају уз смех и жагор. Кад се посум најео, клекнем и покушам да му приђем у помилујем га, али он уплашено побеже напоље у мрак.

Возачи се враћају као комбијима, шаљу слике деци не би ли се она између две игрице сетила и имају оца који ради ноћу. 

Возим празним улицама кроз ноћ ка првој продавници и изненађен закључујем да никада нисам видео колеге да су тако узбуђени, емотивни и радосни.

Паде ми на памет мисао коју је стално понављао мој пријатеља Ђорђе да су сви људи рођени добри, али се касније кроз живот искваре. У то и данас не верујем, али је могуће. Долазак животиње у нашу средину ми је сада изгледао као пад камена у воду која се јако заталаса, а онда смирила као да камен никада није ни пао. 

Посум се више никада није вратио, остао је на свом дрвету да брсти лишће и једе бубице, а ми остадосмо на свом послу да гласно маштамо о добитку на лотоу који ће да нам промени живот.

Сетих се и Бајагиног стиха:

„Чекамо зору да се раздани, да неко дође и донесе свећу..."

Нама је у хладном хангару светлост и свећу унела животињица, али је свећа кратко горела.

Предраг Вучинић, Мелбурн

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика