Kup.	Prod.	Sred.
117.05	117.75	117.4
102.44	103.06	102.75
126.63	127.4	127.01

Moj život u inostranstvu

10.08.2019 u 10:45

I Italijani se boje promaje

Letnji raspust, ulica puna dece, a ja jedem brzopleto kako bi prvi završio ručak i što pre nastavio svoje igrarije. Što više zalogaja, to je agonija duža. Dok ja jedem, možda će Sale dati gol, ili će se Milan popeti na najvišu šljivu, igraće se između dve vatre, ili će se već neka simpatija nova pojaviti, a mene nema. Najeo sam se majka, pusti me, žurim. Gde li žure sedmogodišnjaci? Da kradu kukuruz, pecaju ribu, bacaju kamenje, pale logorsku vatru, igraju fudbal na poljani dok kamenje služi kao stative. Jure za leptirima, hvataju skakavce, a oni hrabriji čak i žabe. To su samo neke od obaveza koje u tim godinama život znače. Foto Piksabej Sećam se da je u svakoj ulici bilo i poneko dete koje je došlo na raspust iz inostranstva. Uglavnom iz zemalja gde se govorio

Moj život u inostranstvu

02.08.2019 u 15:19

Londonska pravila za dođoše

U aprilu prošle godine, verenik i ja odlučismo da se preselimo iz Pariza u London, da tamo pronađemo posao i da se malo udaljimo od naše svakodnevice. Ranije smo već dolazili u London na vikend, u prelepi Padington gde se rodio princ Hari, ali nam ovog puta finansijska sredstva nisu dozvoljavala da se tu smestimo na duže vreme. Odabrali smo jedan hostel u kvartu „Šeperds buš”, koji se u prevodu zove „Čobanski žbun”, nedaleko od Noting Hila. Imao je prelepu recepciju sa barom i Česterfildovim kožnim kaučima za uživanje. U hostelu smo delili sobu sa još četvoro mladih ljudi, među kojima nije bio nijedan turista. Svi su došli u britansku prestonicu da pronađu posao i da se tu nastane. Saul iz Španije je inženjer, Leonardo iz Brazila je diplomirao marketing, Čimeze iz Nigerije je završio

Moj život u inostranstvu

26.07.2019 u 09:41

Moja deca će mahati plavo-žutim zastavama

Već je četiri godine kako smo našu beogradsku adresu zamenili onom u Stokholmu. Čaroban grad, ne zovu ga uzalud Venecijom severa. Mnogo mudrosti bi čovek mogao da nauči od trezvenih severnjaka; recimo kako biti pristojan, racionalan i poštovati tuđu privatnost. Jedna neobična činjenica mi je od prvog dana privlačila pažnju, Šveđani izuzetno vole i poštuju svoju zastavu. Šta je to zastava? Platno obojeno identitetom, ono što se brani životom u ratu, izvor ponosa i identifikacije. Kako god je doživljavali ja se ne sećam da mi je u Srbiji bila bliska i da sam je viđala često. U sećanju mi je da sam je gledala na državnim institucijama, usputno negde smeštenu ili na čelu kolone svatova. Foto Piksabej Naš prvi stan u predgrađu Stokholma gledao je na predivan park. Na samom ulazu

Moj život u inostranstvu

19.07.2019 u 18:00

Kad posum ušeta u hangar

Australija je poznata po jedinstvenim životinjama koje su se našle i u državnom grbu. Manje poznat od čuvenih kengura je simpatični posum. Živi na drveću, hrani se listom eukaliptisa i insektima. Srećno boravi i uz ljude u gradskim sredinama naseljavajući drveće po parkovima, drvoredima i baštama velegrada. Toliko je simpatična životinja da stariji Australijanci svojoj deci tepaju da su posumi. Jedne zimske noći u velikom hangaru zajedno sa desetak kolega utovarao sam kutije kolača u kombi. Malo kasnije sa napunjenim automobilima napustili smo fabriku i krenuli, svako u svoj deo grada da hranu rasporedimo po prodavnicama. Foto Vikipedija Galerija likova vozača bila je jako specifična; jaki momci srednjih godina, svi do jednog emigranti iz Srbije, Grčke,

Moj život u inostranstvu

12.07.2019 u 11:31

Litvanci se drže sovjetskog modela

Kada bismo prosečnog studenta u Srbiji pitali gde je Vilnjus, verovatno bi najbliži tačan odgovor bio da se radi o nekom gradiću u Rusiji. Školovanje sam započeo u rodnom gradu, a potom se na svake četiri godine pomerao za po sto kilometara i tako stigoh do srpske prestonice. Razmišljao sam posle Beograda o master studijama u nekoj od država u zapadnoj Evropi a sasvim slučajno se prijavih za međunarodnu studentsku razmenu sa Akademijom za muziku i pozorište u Vilnjusu u Litvaniji. Posle pisma u kom me obaveštavaju da sam primljen i da ću tekući semestar provesti u toj bivšoj sovjetskoj republici, shvatio sam da veoma malo znam o tom narodu. Do tada sam bio ubeđen da Litvanci govore ruskim jezikom. Blago me je zapanjila činjenica da postoji litvanski jezik i da je poprilično različit od

Moj život u inostranstvu

05.07.2019 u 14:34

Novosadski mostovi u Mastrihtu

Kraj aprila i početak maja dani su kada se sumorno holandsko vreme počne komešati, nebo postaje sve više plavo i oseća se nesporni dolazak proleća. Tada se slavi i kraljev dan, u vazduhu se oseća nekakva promena i cela zemlja prosto živne. Tako sam se i ja prenuo iz zimskog polusna i našao se u plavo-žutom vozu, na putu za Mastriht, glavni grad južne holandske pokrajine Limburg. Dan sam započeo čajem i limburškom pitom od jabuka, a onda polako krenuo ka mestu sastanka sa vodičem, proćelavim gospodinom od nekih pedesetak godina, karakteristično mršave i visoke figure. Nosio je naočare sa okruglim staklima uokvirenim braon ramom, koje su se lepo uklapale uz njegov prefinjeni način pripovedanja o istoriji grada i njegovih znamenitosti. Mastriht je grad duge tradicije, sa mnoštvom

Moj život u inostranstvu

29.06.2019 u 11:18

Amerikanci se vraćaju u kuhinju

Američka nacija je opsednuta hranom. Prvo što ćete osetiti kad dođete u Ameriku je miris hrane, na primer cimeta, vanile, prženog testa ili slanine. Hrana je svugde dostupna i konzumira se sa velikim entuzijazmom. Nigde nisam videla toliko restorana i kafea sa tako raznovrsnom ponudom hrane. I u knjižarama, pored mnoštva kuvara, videćete pregršt knjiga koje se bave istorijom i značajem određenog tipa hrane. Ovde je sve zabeleženo, kada je nastala neka salata, ko je prvi napravio sendvič ili koktel. Neko se setio da napiše knjigu o tome kako je jedan od otaca američke nacije, Tomas Džeferson, doneo krem brule, odnosno francusku kuhinju u Ameriku. Nažalost, iako se ovde hrana obožava, malo se kuva jer su se ljudi od toga odvikli. Kod nas u Srbiji postoji kult spremanje domaće hrane, ali na

Moj život u inostranstvu

22.06.2019 u 16:24

Gradilište je bilo Milovanov život

Tokom mog prvog meseca u Moskvi, stanovao sam u dvosobnom stanu ali su mi rekli da jedna soba treba da bude slobodna jer će se u nju useliti neki novi inženjer. Jedno jutro šef mi je rekao da će u toj sobi nekoliko dana boraviti Milovan. Milovan je vodio naše predstavništvo u Omsku, u kome smo imali dva gradilišta koje je on kontrolisao. Kad smo se upoznali imao je šezdeset šest godina, gustu kosu, nije bio sed, izgledom i vitalnošću ostavljao je utisak mlađeg čoveka. Pričao mi je o svom životu u Rusiji u kojoj je boravio poslednjih 11 godina. Doputovao je sa suprugom ali je ona posle godinu dana umrla. U Srbiju je odlazio samo novogodišnje i božićne praznike. Ponosno je govorio o svom sinu, profesoru beogradskog univerziteta. A sa setom bi pričao o troje unučadi. Hvalio je Rusiju i

Moj život u inostranstvu

14.06.2019 u 12:24

Kad navru suze u pustinjskoj oazi

Za Al Ain sam čula kada sam u svojoj „job offer”, poslovnoj ponudi, na dnu pročitala: Al Ain, Abu Dabi, UAE. Al Ain je oaza Arapskih Emirata, zeleni grad, grad bašti i parkova, grad tradicije i istorije. Ipak, ukoliko ste odrasli u Srbiji ili nekoj zemlji sa bujnom vegetacijom, možda vam to zelenilo neći biti prvi utisak o gradu. Ja sam prvo videla nepregledne pustinje, pesak koji se kotrlja po ulici i atmosferu boje prašine. Četvrti grad po veličini u Ujedinjenim Arapskim Emiratima nalazi se na granici prema Omanu, koga bukvalno gledam preko žice, kao i dva granična prelaza na putu do posla, u blizini moje kuće. Kad sam za velikim staklenim trpezarijskim stolom u dnevnoj sobi čitala o Al Ainu i spremala se na put, tata me pitao: „Pa, hoćeš da ideš”? „Naravno, odgovorila

Moj život u inostranstvu

07.06.2019 u 18:54

Kad procvetaju trešnje na Golanskoj visoravni

Čim procvetaju prve trešnje na Golanu, svake godine se sav „ospem” pripremajući se za letnji odmor u Zavičaju. Kao da je neka neizlečiva alergija po sredi. A sve manje imam kome tamo otići. Davno sam rekao svojima ovde da ne prave nikakav „cirkus” po mome sudnjemu danu, već da me bez pompe, brže - bolje kremiraju u najbližem krematoriju (ako toga uopšte ima u ovoj zemlji, još se nisam raspitivao), a s pepelom da čine šta im je volja. Možda je najbolje, pomišljao sam u sebi, da ga bace u vetar, čim zapuše prvi jači jugo s vrelog Negeva, pa da se sav raspem gore po severu, oko Haife, po onim čudesnim „Visećim vrtovima” i širom Karmiela. Pogled na Golansku visoravan (Foto Piksabej) Svaki put kad sam sa Leonom odlazio gore, tražio sam neke sličnosti sa krajevima u kojima sam

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu