Moja deca će mahati plavo-žutim zastavama

Već je četiri godine kako smo našu beogradsku adresu zamenili onom u Stokholmu. Čaroban grad, ne zovu ga uzalud Venecijom severa. Mnogo mudrosti bi čovek mogao da nauči od trezvenih severnjaka; recimo kako biti pristojan, racionalan i poštovati tuđu privatnost.

Jedna neobična činjenica mi je od prvog dana privlačila pažnju, Šveđani izuzetno vole i poštuju svoju zastavu. Šta je to zastava? Platno obojeno identitetom, ono što se brani životom u ratu, izvor ponosa i identifikacije.

Kako god je doživljavali ja se ne sećam da mi je u Srbiji bila bliska i da sam je viđala često. U sećanju mi je da sam je gledala na državnim institucijama, usputno negde smeštenu ili na čelu kolone svatova.

Naš prvi stan u predgrađu Stokholma gledao je na predivan park. Na samom ulazu u park stajao je visoki jarbol i na njemu plavo žuta zastava Švedske. Sa prozora našeg stana u prizemlju moji maleni dečaci i ja smo gledali kako se vijori i ocenjivali na osnovu toga koliko snažno duva vetar.

„Mama, zastava se ne mrda, neću kapu!” Koliko sam samo puta čula ovu rečenicu.

Ubrzo su mališani uvideli da postoji i „velika” ili „svečana”, koja se podiže u posebnim prilikama, kada se slave državni praznici ili rođendani članova kraljevske porodice. Naš vredni domar podizao je podizao u ranu zoru i deci je izgledalo kao neka čarolija kada se ujutru stvori niotkuda.

Nakon dve godine preselili smo se u kuću, u kraj gde skoro svaki švedski domaćin ponosno ističe zastavu u svom dvorištu. Zastavom mašu i veseli maturanti koji baš ovih dana nasmejani i puni optimizma žure u novo poglavlje života. Komšijska deca je crtaju kredom na pločniku na ulici. Pišu ispod nje dobrodošli.

Kada sam pre godinu i po rodila treće dete, ljubazna medicinska sestra mi je nakon porođaja donela posluženje, a na poslužavniku dobro poznata zastavica. Rodila se Sofija i Švedska slavi! Isto je naravno i kada na svet dođe neki Lukas, Eba, Vilma, Hamza ili Mikael. 

Na Dan državnosti, 6. jun, cvećare, poslastičarnice i izlozi širom grada su plavo-žuti, baš kao bistro nebo i sunce koje neobično intezivno greje ovih dana.

U avgustu počinje nova školska godina. Naša porodica ima prvi put prvaka. U nebo će iz školskog dvorišta tog dana poleteti plavo žuti baloni, a moja tri deteta mahaće plavo žutim zastavicama. U toj je slici neizmerna količina ponosa. I tuge.

Šta je zastava? Ono zbog čega ti zaigra srce kada je ugledaš na aerodromu svog rodnog grada. Grada koji nekako više nije tvoj kao nekada.

Anđelka Aksentijević, Stokholm, Švedska

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?
Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu.
Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika