Литванци се држе совјетског модела

Када бисмо просечног студента у Србији питали где је Вилњус, вероватно би најближи тачан одговор био да се ради о неком градићу у Русији.

Школовање сам започео у родном граду, а потом се на сваке четири године померао за по сто километара и тако стигох до српске престонице. Размишљао сам после Београда о мастер студијама у некој од држава у западној Европи а сасвим случајно се пријавих за међународну студентску размену са Академијом за музику и позориште у Вилњусу у Литванији.

После писма у ком ме обавештавају да сам примљен и да ћу текући семестар провести у тој бившој совјетској републици, схватио сам да веома мало знам о том народу. До тада сам био убеђен да Литванци говоре руским језиком. Благо ме је запањила чињеница да постоји литвански језик и да је поприлично различит од руског. Све што сам сазнао од бројних љубитеља путовања о Вилњусу јесте да се може обићи за један дан.

Први утисак о Литванији и Литванцима је са аеродрома. Тек што сам стигао, упитах један млади брачни пар где тачно да чекам свој пртљаг. Након што су ме упутили схватили смо да смо били на истом лету из Истанбула. Чекајући да се кофери појаве сазнао сам да је млада госпођа дипломирала глуму на Академији на којој ћу студирати.

Пријатно се изненадила када је чула да сам јој колега, само из музичке уметности. Понудили су ми превоз до студентског дома у који треба се уселим. Они су били моји први водичи кроз Вилњус. Из таксија су ми показивали знаменитости. Осим цркава, паркова и споменика, показали су ми и где је најближа продавница, аутобуско стајалиште које води до центра града итд.

Без обзира на моје инсистирање да платим свој део, одбили су уз речи добродошлице. Стигао сам за мање од десет минута од аеродрома, бесплатно до мог будућег дома. Помислих, ако су овако гостопримљиви, онда ми се ова земља изузетно свиђа.

Међутим, ствари су се промениле тренутак касније. Упознајем рецепционера који не говори енглески, па смо успели да се разумемо спорадичним „набадањем“ руског. И он је био изузетно љубазан, насмејан, али само то вече. Од тад све до данашњег дана озбиљност на његовом лицу се није променила. У студентском дому „Карабурма” где сам живео током студија у Београду имали смо навику да поздравимо колеге са спрата кад их сретнемо у тоалету, умиваони или на ходнику.

Ево, дан данас покушавам да добијем одговор од било којег локалног студента овде на мој поздрав. Увек ме изнова шокира ситуација у којој ме девојка која живи до мене апсолутно игнорише и само гледа када јој се јавим, без обзира што заједно делимо купатило и тоалет. Зна енглески, није то проблем. Једном ми је само показала где је кухиња на течном енглеском.

Прва два дана сам се питао зашто сам уопште овде. Време је било доста хладније од Београда, па и нисам био нешто заинтересован да обилазим град знајући да се све може обићи за један дан, а знао сам да остајем бар четири месеца. Онда сам упознао преко двадесет других студената из Шпаније, Италије, Кине, Ирске и Уједињеног Краљевства.

Не знам да ли су Литванци потпуно асоцијални, али је нас, студенте из других земаља повезало то што смо далеко од куће, па смо све своје време проводили заједно. Трећег дана су ме Шпанци позвали на Еразмус журку где сам упознао студенте из готово сваке веће европске земље. Литванци кажу да у земљи влада још она совјетска атмосфера и ваљда им хладно време паше уз хладне међуљудске односе.

Нису потпуно незаинтересовани, само су некако тихи увек и свуда. Испред централне зграде Академије налазило се неко клизалиште које је увек, али увек било полупразно и досадно. Кад год бих прошао поред њега помислио бих како је у мом родном Новом Пазару на градском клизалишту увек била журка на леду и како се тражила улазница више. Немају уличну храну, чак ни пекаре.

Сасвим случајно наилазим на чланак у коме се говори да Срби имају чак 57 процената генетске сличности са Литванцима и то није све. У оквиру предмета на Академији за музику и позориште, који се бави популарном музиком сазнајем да је наша етно музика у великом постотку заснована на истим принципима као и литванска, што није случај са музиком околних земаља, бар не у толиком проценту. Имају сва слова као и азбука, с тим што имају и још које више. И код њих важи правило један глас једно слово.

Натерао сам себе да по први пут овде одем у теретану. Имају неке чудне катанце са кодовима уместо кључа, тако да сам десетак минута само гледао у катанац и покушавао да схватим како функционише. Пришао ми је један младић и понудио да ми објасни. Рекао сам му да не разумем литвански, па је наставио на енглеском. Питао ме је одакле сам и након што сам му одговорио разговор смо наставили на течном српском.

Мало је рећи да сам био згранут. Како, зашто и где је научио српски? Рекао ми је да је студирао политичке науке и да је живео седам година у Београду и да од кад је завршио није посетио Србију, али да жели да је посети.

У Вилњусу стално имају некакве манифестације. Не знам колико пута су проглашавали независност, али мислим да имају три различита празника посвећена независности. Често се изнад града виде балони за превоз људи као туристичка атракција. Овде сам упознао неколико студената из Србије. Две девојке из Новог Сада сам срео на литванско - белоруској граници.

Чуо сам како причају њихов разговор али нисам одмах схватио да чујем свој матерњи језик. Са друге две девојке, такође из Новог Сада, био сам културни амбасадор наше земље на једном догађају намењеном студентима. Заједно смо спремали сарме, ванилице, организовали смо и васкршњи ручак, фарбали јаја. Дошли су нам гости из десетак земаља.

Време овде проводимо учећи али и путујући. Обишли смо осам других земаља.

Кад одемо из Виљнуса знамо да ћемо овај дивни град и дивни народ заувек памтити. Сви обећавамо да ћемо се вратити некада. Пуно успомена, пуно нових пријатеља, познанстава. Није ли диван осећај доћи на предавање и седети међу студентима из тридесет земаља? Од Ирске до Јапана, од Исланда до Израела. И сви ми, нашли смо се овде у средини, на пола пута, да славимо културу, различитост, знање и младост.

Никола Бараћ, Вилњус, Литванија

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду.
Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика