Субота, 20.06.2026.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117.05	117.75	117.4
	102.44	103.06	102.75
	126.63	127.4	127.01

Дигиталне читуље

Дигитално издање

Таг: писци

Култура

30.01.2019 у 09:14

Преминуо Драшко Ређеп

Драшко Ређеп, књижевник, филмски посленик, критичар, један од највећих српских ерудита, преминуо је јуче у Новом Саду у 84. години, саопштио је његов издавач, власник новосадске издавачке куће „Прометеј” Зоран Колунџија, преноси Танјуг. Драшко Ређеп је радио као професор на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Дугогодишњим присуством на српској и југословенској литерарној сцени оставио је значајан траг и смернице за нова тумачења наше и регионалне књижевности и њене историје. Добитник је многих друштвених признања, дајући допринос афирмацији и заједништву русинске, мађарске и словачке културе на нашим просторима. Од 2011. године био је главни уредник Књижевне општине Вршац и вишегодишњи председник за доделу награде Вукове задужбине за уметност, активан у књижевно-издавачкој

Култура

20.01.2019 у 18:47

Писање је лебдење на шареном ћилиму

Лесковац – Када бих тачно знао одакле долазе идеје, отишао бих до најближе туристичке агенције и уплатио пун пансион са доручком и живот бих провео тамо, на том неком месту, негде где извиру идеје. Међутим, идеје су нешто несташно, нешто ретко ухватљиво и управо је чар у том (с)хватању. „Акико” нисам писао промишљено, нити да се било коме докажем, једноставно је изашла из мене потпуно интуитивно и расула се, зато делује помало расејано. Тај меки зид о који се често ослањам назива се интуиција, она је у књизи представљена белобрадо и кошчато. Осећао сам се растерећено и ноншалантно док сам писао и у тренутку када је та поетска искра почела да гасне, полако сам привео роман крају. Да сам се годину дана осећао растерећено и ноншалантно вероватно би роман имао хиљаду страна, овако је

Култура

13.01.2019 у 23:30

Преживели смо рат, али нисмо мир

Сценариста Синиша Павић не напушта Власотинце, у којем дуго живи, и ретко долази у Београд. Писац антологијских комедија и маратонских серијала, попут „Врућег ветра”, „Бољег живота”, „Беле лађе” или филма „Тесна кожа”, писао је и познате историјске драме, као што су „Бањица”, „Последњи чин”, „Одлазак ратника”… И оне се управо репризирају на јавном сервису, те бисмо Павића могли назвати „човеком репризом”. Недавно га је позвао лекар са ВМА. Гледа, наравно, поново „Белу лађу” и каже Павићу: „Нисам знао да сте писали и ’Бањицу’.” Када је била премијера серије „Бањица” 1984. године, поводом четири деценије од ослобађања логора, сматрало се да је серија наручена. Ви, опет, тврдите да није. Као што обично бива, серија се догодила случајно. Наша телевизија је тада гледала узоре на

Култура

08.01.2019 у 20:33

Највећи непријатељи уметности су успех и ушушканост

Таман када смо помислили да је драмска ауторка Маја Пелевић направила уметнички искорак у години за нама ауторском представом „Боливуд” у продукцији Народног позоришта у Београду, која је била део такмичарске продукције 52. Битефа, пажњу јавности скренула је телевизијском серијом „Јутро ће променити све”, као један од њених седам сценариста. Ваш посао је да пишете драме, а писање је начин живота. Хит серијом „Јутро ће променити све” покушали сте да испричате причу о нама. Шта се крије иза наслова „Јутро ће променити све”?

Култура

05.01.2019 у 22:00

Чудеса свакодневице засењују епику

Две нове књиге Милисава Савића повод су за овај разговор: роман „Доктора Валентина Трубара и сестре му Симонете повест чудноватих догађаја у Србији”, у издању „Агоре”, и збирка есеја и критика „Од Чампар бара до касине Валадије” (издање „Рашке школе”). Савићев пустоловни роман збива се у доба књаза Милоша, где се кроз духовите анегдоте, као и путовања јунака до митских места српске историје, збива „илузија веродостојности или веродостојност илузије”, како је то приметио издавач. То је прича о власти, али и приповест о многим видовима лепоте. Када Милисав Савић пише о српским писцима, он то чини из личне визуре, сећајући се сусрета са њима, описујући њихове

Култура

13.12.2018 у 18:00

Суштина нaшег постојања јесте помиреност са смрћу

Поводом 25 година постојања „Геопоетике” један од омиљених аутора ове издавачке куће Јустејн Гордер дошао је у Београд да увелича ову прославу. Овом приликом разговарамо о његовом новом роману „Баш како треба/ Мала прича о скоро свему”, који је са норвешког превео Радош Косовић. Популарни аутор „Софијиног света”, „Мистерије пасијанса”, „Замка у Пиринејима”, дела „Vita Brevis”, „Кћи директора циркуса”, „Луткара”..., у овој новој књизи кључне догађаје у животу једног човека посматра из перспективе универзума. Тачније, са становишта астронома или ренесансног мислиоца. Наиме, по бајци „Златокоса”, у којој је каша „баш како треба”, ни претопла, ни сувише хладна, астрономи су област око звезде где је температура одговарајућа да би се пронашла вода назвали „Златокосина зона”. Отуда овај необични

Култура

12.12.2018 у 17:38

Боје напуштених кућа мога завичаја

Нови роман „Унутрашњост” Миће Вујичића, у издању београдске „Геопоетике”, приступа теми напуштених кућа, усамљених и оронулих, на поетски начин Гастона Башлара, тако што се из унутрашњости тих простора отварају успомене, књижевне реминисценције, космос из књига Миливоја Југина, али и недоречена војвођанска равница. У оквиру фрагментарне структуре романа смењују се слике доживљаја два брата, разговора двојице дечака и њихових пријатеља, теоријe о напуштеним кућама. Сусрети приповедача са ствараоцима попут Павла Угринова и Лордана Зафрановића део су разноликих сећања која бацају посебну светлост на детаље необичног детињства. Како се у овој вашој прози успостављају везе између најудаљенијих појмова ограниченог и бесконачног, интимних детаља са чињеницама културе, прошлости и будућности

Култура

19.11.2018 у 10:24

Моја кинеска прича

У Пекингу је недавно објављена књига под насловом „Моја кинеска прича” са поднасловом „Кина у очима синолога”, као зборник радова петнаесторо аутора из целог света. Реч је о добитницима највећег кинеског признања „Посебна књижевна награда Кине”, коју десет година уназад заслужним странцима додељује кинеска држава за изузетан допринос ширењу кинеске културе у свету. Реч је о синолозима који су своју каријеру (или њене делове) посветили изучавању кинеског језика и кинеске цивилизације тумачећи их остатку света. Међу њима највише је преводилаца и професора универзитета, као и издавача и писаца. Свима им је заједничко познавање Кине и љубав према њој. Владислав Бајац је ову значајну награду примио 2014. године у Свекинеском народном конгресу на Тјенанмену, из руку потпредседнице владе

Србија

16.11.2018 у 21:27

Да ли је нестао слободарски дух

Ужице – Препуна је била сала ужичког читалишта на промоцији нове књиге „Кућа за јунаке”, Александра Лалета Милосављевића, доајена лепе завичајне књижевне речи, као и театарског живота у овом граду. Ни 83 године нису му биле терет да сачини роман, на први поглед друкчији од оних на какве је читатељство од њега навикло. Препознатљив по описима старе ужичке вароши, лирским сликама реке и околине, занимљивих и духовитих људи, сада је, не одустајући од описа драгог му града, озбиљније проговорио о јунаштву с погледом на прошлост насеља Коштица у коме је одрастао и животе чланова своје породице, из које по чувењу предњачи његова сестра народни херој Дана Милосављевић. Памти Лале своје претке јунаке у минулим ратовима, живот испуњен надама, погибијама и рађањима слободе, пише о

Култура

09.11.2018 у 20:00

Човек без сећања је као лептир који живи један дан

Уколико исправно схватам српски устав, ћирилица има сва права и зато ме је веома изненадило када је један српски издавач одбио да штампа моју књигу на ћирилици и предложио да то ипак буде латиница. То ме чуди и вређа због тога што је ћирилица и моје рођено писмо – каже за наш лист гошћа Београда, награђивана руска књижевница Марија Семјонова, позната по серијалима епске фантастике. Њену тетралогију о Вукодаву штампала је „Лагуна”, а књиге „Валкира” и „Мач мртвих” Преводилачка радионица Росић и Српски сабор Двери. – Знам да су Срби увек писали ћирилицом и зато ме ово превођење „испод жита” на латиницу наводи на чудне помисли зашто би то било тако. Да ли Русија мора да се одрекне ћирилице да би била део света или милијарда Кинеза треба да се одрекне свог писма. Следећи корак биће:

Претходна Следећа

Почетна / Тагови

20.06.2026 у 10:45

Човић: Овакви људи нам недостају

20.06.2026 у 10:41

Зеленски поклонио Путину подељену Европску унију

20.06.2026 у 10:38

Харију и Меган понуђен смештај у краљевској резиденцији током посете Британији

20.06.2026 у 10:33

ВЈТ у Београду наложило отварање предмета како би се утврдио идентитет лица која прете Веселину М. у затвору

20.06.2026 у 10:28

Више од 100 лабуристичких посланика тражи оставку премијера Кира Стармера

20.06.2026 у 10:24

Београд домаћин Светског конгреса економиста: више од 1.000 учесника из 80 земаља