Свако полуди на свој начин

Година је 1967, у Скадру, у роману „Свако полуди на свој начин” албанског писца Стефана Чапаликуа, објављеног у преводу Данила Брајовића, и у издању београдског „Клија”. То је место слично многим другим срединама у комунистичко доба, где је партија потискивала верске слободе, хапсила оне који су се изражавали као католици или муслимани, а из уџбеника цепала странице посвећене неподобним песницима. И поред тога, деца иду у школу, људи се венчавају, живе и умиру, а све се мења када стигне први телевизор, као нова религија. Разлика је само у перспективи онога који тај свет посматра, и у овој аутобиографској причи приповедач је дечак, фелинијевског кова, издвојен из мноштва живописних локалних ликова као резонер. Његово неискварено сведочанство дирљиво је на духовит начин.

Стефан Чапалику гост је Београда, где ће вечерас у Битеф театру имати књижевно вече, од 19 часова, пошто се јуче сусрео са читаоцима у Сомбору. Његова посета Народној библиотеци у Ужицу резервисана је за сутра, од 18 часова.

Реч је о свестраном уметнику, који је албански језик и књижевност дипломирао на Универзитету у Тирани, након чега се стручно усавршавао у Италији, Чешкој и Енглеској. Од 2005. године истраживач је при Центру за албанске студије и професор је естетике на Универзитету уметности у Тирани. Позоришни је и филмски редитељ, пише прозу, поезију, драме и есеје, који су преведени на више светских језика. Међутим, овај превод на српски романа „Свако полуди на свој начин” Стефан Чапалику сматра посебно важним, хвалећи најпре визуелни идентитет књиге.

– Када сам ово издање узео у руке осетио сам да сам додирнуо нешто најлепше што сам икада видео. Оно што је такође битно јесте да је то превод дела једног албанског аутора на српски језик, што је корак више у зближавању наше две културе. Пре овог доласка у Београд пронашао сам податак да је око 70 српских аутора преведено на албански, док претпостављам да је број у обрнутом случају много мањи. Ствари које смо проживели толико су јаке и упечатљиве, и ја сам желео да их дочарам, да препричам ту епоху комунизма, у доба Енвера Хоџе, без накнадног осуђивања. Људима који су живели у диктатури не треба судити, што не значи да не треба говорити о вредностима које су заступали – рекао је у Чапалику у разговору са новинарима.

– У мом роману постоје две категорије личности, хероји чија сам имена навео, као и оне жртве система, чија сам имена измислио. У мојој романескној трилогији, чији је први део ово дело о којем говоримо, реч је о херојима и жртвама од 1967. до 1985. године, о онима који су актери збивања после пада Берлинског зида, као и потоњих грађанских немира у Албанији.

Доба посткомунизма у Албанији аутор пре свега види кроз већу слободу изражавања, а примећује да овакву књигу не би могао да објави у бившој комунистичкој епохи.

– Није једноставно бити поштен према себи, а то није ни могуће ако нисте слободни. Међутим, и пре и после комунизма интелектуалци су сиромашни у Албанији. Ја припадам оној врсти писаца који стварност посматрају каква јесте, за разлику од оних који су на неки начин „уморни” од ње и желе да је избегну. Бити савремени писац, то је естетска категорија. Савремени писац је стваралац који је у стању да види и да прикаже и мрачну страну свог времена – мишљења је Стефан Чапалику.

Када је реч о наша два народа, овај аутор запажа да нам недостају прави сусрети, неформални међусобни контакти изван политике, на плажи, на скијању, за баром, у књижари.

– Тако ћемо се најбоље упознати и проценити да ли смо слични или различити, да ли смо пријатељи или само познаници – сматра Чапалику, који је од 2007. до 2009. године био лектор за албански језик на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Једна од смешнијих епизода у иначе духовитом роману говори о емитовању Бертолучијевог филма „Последњи танго у Паризу” на Телевизији Титоград. Вест о томе брзо се проширила у оном делу Скадра, чији су пријемници хватали црногорску телевизију, посебно међу Подгоричанима, како су их звали. Због „слободнијих” сцена у филму, јунакова кућа била је препуна мушкараца, који су „улазили тихо, полутајно, као да је време рата, па иду на тајни састанак покрета отпора”.

– У то време гледали смо италијанску и грчку телевизију, као и ТВ Титоград. Међутим, у једном тренутку, албански комунисти су поставили пресретаче за емитовање таласа, па су онда сви били принуђени да прате само албанску телевизију – објаснио је Чапалику.

Он признаје утицаје италијанске телевизије, али и филмова Фелинија, Антонионија, Ђузепеа Торнатореа, и у овом роману.

– Људи моје генерације, који су одрастали на делима европске књижевности, на руским и француским класицима, углавном говоре италијански – приметио је наш гост.

У оквиру Фестивала монодраме, београдска публика имаће прилику да види и Чапаликуову монодраму „Купола”, пример албанског документаристичког позоришта, кроз сведочанство припадника двојезичне мањине Подгоричана.