Реч Амоса Оза обликовала је свет

Не могу да не пишем, као што не могу да не дишем. Читаоцима дајем речи, они треба да компонују музику, мисли су недавно преминулог писца Амоса Оза које је навела израелска амбасадорка у Србији Алона Фишер Кам на трибини посвећеној његовом делу у Народној библиотеци Србије.

Овом приликом о Озовом делу говорили су књижевници Вида Огњеновић, Иван Ивањи и Филип Давид, као и критичарка Милена Ђорђијевић која је водила програм. Сусрет су, поред Народне библиотеке, организовали амбасада Израела у Београду и издавачка кућа „Лагуна” која је објавила Амосове романе: „Црна кутија”, „Мој Михаел”, „Јуда” и „Прича о љубави и тами”.

Амос Оз био је један од највећих израелских савремених писаца и интелектуалаца који је дубоко промишљао људску природу, своје доба, као и израелско-палестинске односе. Више пута био је номинован за Нобелову награду, али је никада није добио. Његова дела преведена су на више од четрдесет језика. Рођен је 1939. године у Јерусалиму где је студирао филозофију и књижевност.

Вида Огњеновић међу истакнутим особинама Озове прозе издвојила је аутобиографски приступ, историјску акрибију и ангажман, али и језичко мајсторство, приповедно грађење слојева, уз мноштво прескока и меандара, чиме је Оз модернизовао класичну наративну раван описног праволинијског низања.

– Аутобиографски приступ у његовој прози с правом највише се везује за роман „Повест о љубави и тами”. Но, моје је мишљење да је роман „Јуда” такође књижевни животопис своје врсте. Док је у ранијем роману описивао свој живот, у овом је на врхунски начин, у богато шаржираној расправи на тему издаје, приказао једну разуђену мапу својих идеја, изведених како на основу сопствених ставова, тако и из историјских и митских примера, рекла је Вида Огњеновић.

За Ивана Ивањија, Амос Оз био је Џингис-кан литературе и људскости, који је освајао и шокирао речима. Израел и Палестину посматрао је као два подједнака права.

– Када бих се наљутио на израелску владу сетио бих се Оза који је Израел волео и када би се љутио на њега. Симболично је говорио да један велики пожар може да се третира на три начина. Може да се оде, да се посматра, и да се гаси. Гасити се може кофом, чашом или кашичицом. Међутим, ако многи ватру гасе кашичицом, биће угашена... Кроз недељу дана у Израелу ће бити одржани парламентарни избори, а у предизборној кампањи осећа се да недостаје Озов утицај. Избори ће проћи, али књижевно дело Амоса Оза поживеће у читавом свету, запазио је Иван Ивањи.

Филип Давид говорио је о есејима Амоса Оза, писца који је, по његовим речима, био називан издајником када је критиковао национализам и популизам. Такође, Давид је у делу Амоса Оза уочио не само приватну историју његове породице, већ и антагонизам између хасидизма и хаскале, као и изгон Јевреја из средње и источне Европе.

– Озова породица била је заљубљена у Европу. Његов отац говорио је шеснаест језика, мајка око седам. Сањали су на јидишу, а њега су учили хебрејски. Са собом, у Јерусалим тридесетих година прошлог века, донели су ту чежњу за европском културом, али су желели да живот њиховог сина означи нови почетак. Тај почетак означава Реч која обликује свет по Озовом виђењу, сматра Филип Давид.

Након овог разговора, приказан је израелски документарни филм из 2009. године, у режији Јонатана и Маше Цур, „Природа снова” који прати Оза током две године његовог живота, дружења са читаоцима у Израелу и широм света, и представљања идеје о дводржавном решењу израелско-палестинског конфликта. Током филма Оз се среће са колегама писцима Салманом Руждијем, Полом Остером и Надин Гордимер, даје савете тадашњем израелском председнику Шимону Пересу и разговара са палестинским интелектуалцем Саријем Нусејбом.