Autor: Đorđe Vukadinović

,,Neka ga samo odbiju – pa makar narednih meseci morali da slušamo ode njihovoj hrabrosti i žrtvovanju potencijalno većem i od onog kneza Lazara i Miloša Obilića. Jer i to je bolje, odnosno manje loše i manje štetno, nego da njihovo prihvatanje – u suštini – neznatno modifikovanog Ahtisarijevog plana moramo da slavimo kao vrhunac diplomatskog i pregovaračkog umeća”. Ovim rečima završio sam poslednji...

Nalazimo se negde na polovini onih „jedanaest dana pakla” koje je prvi potpredsednik Aleksandar Vučić najavio svojim kolegama iz vlade, nakon poslednje maratonske runde briselskih pregovora, na kojima je, kako se iz konfuznih izveštaja da razabrati, domaćin ponudio „radni” papir koji je bio apsolutno neprihvatljiv čak i za naše, inače, na sve spremne pregovarače. Uzgred, ne vidim šta je tu...

Ne znam da li je u pitanju „komedijant-slučaj”, zgusnuti raspored Ketrin Ešton, ili, pak, neki morbidni centar za specijalni rat i (para)psihološka dejstva. Ali činjenica da se baš na dan Miloševićeve smrti u posetu Briselu, da moli za datum početka pregovora i makar neku opipljiviju nadležnost za Srbe na Kosovu (a što bi onda ovde bilo predstavljeno kao uspeh i „diplomatska pobeda”), zaputila...

Pre nekoliko nedelja sam u ovoj rubrici naveo nekoliko karakterističnih izjava vodećih srpskih političara (predsednik, premijer, prvi potpredsednik) na temu Kosova i evrointegracija iz kojih se više nego jasno moglo videti da oni nemaju ni želje, ni hrabrosti, ni kapaciteta da se suprotstave pritiscima u pravcu prihvatanja kosovske nezavisnosti. A pogotovo nemaju ni snage ni želje da barem pokušaju...

„Želim da verujem svim evropskim političarima koji svakodnevno ponavljaju da žele Srbiju u EU kao ravnopravnog člana evropske porodice naroda. Zato isto tako želim da verujem da nas ti isti političari, moje poštovane kolege, nikada neće postaviti pred izbor: Kosovo ili EU”. „Srbija vrlo koncentrisano radi na tome da ispuni uslove za početak pregovora o pristupanju EU”. „Niko nam neće vratiti...

Ne znam za vas druge koji ste gledali TV prenos skupštinske debate o predlogu poslednje kosovske rezolucije, ali ja se osećam prilično tužno, poraženo i poniženo. A pri tome nisam imao nikakvih naročitih očekivanja, poznajem glavne aktere i shvatam logiku stranačkih borbi i političkih procesa. Osećaj je pomalo sličan onom od 9. septembra 2010. nakon tadašnjeg povlačenja srpskog predloga rezolucije...

Neću se više pravdati zbog nastavka svog „kosovskog ciklusa”. Jer, ma koliko se to nekome danas činilo neverovatno, ako kroz pedeset ili sto godina bude Srba i države Srbije, pa čak i ako ih ne bude, ukoliko neki tadašnji istoričari, domaći ili strani, budu proučavali ovo vreme i ova zbivanja, nema nikakve sumnje da će se neuporedivo više interesovati za način na koji je u jednom trenutku...

U poslednjem tekstu izrazio sam nadu kako bi presude Gotovini i Markaču, uz onu Haradinaju, koja je pristigla u međuvremenu, mogle imati otrežnjujući efekat po srpsko društvo. Mislim da je efekta zaista bilo, ali ponovo mnogo više među običnim građanima nego među političarima i kod „elite”. Ljudi su bili zaista iskreno konsternirani, ali je vlast reagovala po principu „ko to može, ko to smije,...

Iako je prošlo već desetak dana, još se nije slegla prašina od „pravne oluje” koja je rezultirala oslobađajućom presudom Haškog tribunala za hrvatske generale Gotovinu i Markača. Bilo je u tim reakcijama svega i svačega. Poneko je „prao biografiju”. Poneko „zametao tragove”. Ali verujem da je većina komentatora ipak bila iskreno konsternirana, ogorčena i šokirana. Odluku žalbenog veća Teodora...