Otkud voda u bazenu

Pokojni Mirko Sandić, naš proslavljeni vaterpolista, skrenuo mi je, kao direktoru Partizana, pažnju na to da „u Americi ima jedan naš Srbin, koji bi voleo da njegov sin pliva u našoj zemlji”. Sin tog našeg Srbina iz Amerike bio je Milorad Čavić.

Stupio sam u vezu s njegovim ocem Duškom i 1995. Milorad je plivao na pionirskom prvenstvu države u Nišu. Od tada je svaki raspust provodio kod nas izuzev ratne 1999.

U to doba, kada je imao 15 godina, jedan list iz Los Anđelesa objavio je intervju sa njim, kao Amerikancem srpskog porekla. Milorad je u njemu vrlo oštro osudio bombardovanje Srbije.

Kada je prošle godine u Ajndhovenu, kao evropski prvak, na pobedničko postolje izašao u majici na kojoj je pisalo „Kosovo je Srbija” bilo je onih koji su to povezivali s uticajem političara. Ne, to je njegova odluka iz najdubljeg ubeđenja, istog onog koje je imao i 1999. kada je dao intervju u Los Anđelesu. Jasno je da tada na njega niko od naših političara nije mogao da utiče, niti je on time sakupljao neke poene.

Uostalom, iz kakve porodice potiče kazuje i to što, iako je rođen u Americi i tamo živeo sve vreme, do pete godine nije znao ni reč engleskog. Jednostavno, u kući Duška i Ljiljane Čavić govorio se samo srpski.

Mnogi su me pitali kad je naučio našu himnu. On je samo nju i znao, a mi smo morali da je učimo. Za srpske iseljenike u Americi jedina himna bila je „Bože pravde”, a ne „Hej, Sloveni”. Da je ova druga još važeća nju bi Milorad morao da uči.

Da će biti veliki šampion verovao sam od prvog trenutka. Ali na putu do medalja moraš da se nabodeš i na neki trn. Pre Pekinga bio je na dve olimpijade. Na prvoj, u Sidneju 2000, platio je ceh mladosti – diskvalifikovan je pošto je ronio duže od 15 metara.

U Atini 2004. imao je peh – pukao mu je kostim u koji je ušla voda i nije se plasirao u finale. Mnogi su se posle toga i rugali: „Otkud voda u bazenu?”.

Bilo mu je još teže, jer je u decembru 2003. postao svetski rekorder na Evropskom prvenstvu u malim bazenima u Dablinu. Ostvario je ono o čemu je maštao, postao je zvezda, a to je iskušenje koje ne može svaki mladi sportista da prebrodi.

To je bilo toliko bolno razočaranje da je uticalo i na njegov učinak na Svetskom prvenstvu u Montrealu 2005. godine (dva deseta mesta), pa je odlučio da napusti plivanje. Bio sam protiv toga, ali sam smatrao da je bolje da se „izduva”, pa da onda razgovaramo o njegovom povratku.

Na sreću, sam je došao do zaključka da treba da se vrati plivanju. Osetio je da ne može bez njega. Rešili smo i jedan ozbiljan zdravstveni problem koji je imao s leđima. Izlečila ga je jedna doktorka, ovde, u Beogradu, na koju nas je uputio veslač Đorđe Višacki.

Svetsko prvenstvo 2007. svesno je žrtvovao. Spremao se da završi fakultet. U Melburnu je platio 500 dolara za Internet, jer je više bio za kompjuterom i učio nego u bazenu. Dva šesta mesta u takvim okolnostima bila su ohrabrenje.

Novi problem nastao je kada je diplomirao na Berkliju, jednom od najprestižnijih američkih univerziteta. Tog trenutka, a bio je to maj 2007, morao je da postane profesionalac da bi se bavio plivanjem. Nije mogao više da računa na ono što Amerika nudi svojim studentima koji se bave sportom.

Tada sam i postao njegov menadžer da bih mu omogućio uslove da trenira i da se takmiči. Na putu do Pekinga mnogi su pomogli, ali bih izdvojio Veroljuba Dugalića, generalnog sekretara Udruženja banaka Srbije. Počelo je finansijskom pomoći, a pošto je to čovek koji voli sport, ta saradnja je prerasla u pravo prijateljstvo.

Prošlo je vreme kakvo je bilo uoči Evropskog juniorskog prvenstva 2002. Plivački savez Jugoslavije nije imao para, pa sam prodao svoj džip da bi Milorad mogao da ode na to takmičenje. Naravno da su se mnogi čudili takvom mom potezu, ali uvek sam bio za to da se reši problem, a posle, kad se ima vremena nađe se način da se sve dovede u red. Čavić je tada osvojio jedno zlato i dva srebra.

Kao najtežu stvar ne bih mogao da izdvojim jednu nego četiri.

Prva, Olimpijske igre u Atini. Druga, Čavićevo napuštanje plivanja. Treća, finale u Pekingu. Vidim ono što smo sanjali, ali semafor pokazuje da zlato pripada drugom. Pre neki dan je „Omega”, zvanični merač vremena, priznala da je Čavić prvi dodirnuo cilj, ali da to njeni uređaji nisu mogli da registruju. Ne znam zašto to nije moglo da se kaže odmah.

A četvrta je bila sada u Rimu, na Svetskom prvenstvu. Zlato na 50 metara delfin – radost, ali neka suzbijena. Polufinale i svetski rekord na 100 metara delfin – još veće suzbijanje radosti u iščekivanju onog glavnog: finala s Felpsom. I onda „samo drugo mesto”. Znam da je Milorad plivao brže od svetskog rekorda koji je postavio dan ranije, znam da je biti drugi na svetu veliki uspeh, ali...

Za razliku od njega, koji se oslobodio tenzije onog trenutka kada se završila finalna trka, meni je za to bila potrebna cela noć. Tek sutra sam rekao sebi da nema razloga za nezadovoljstvo, jer je bio bolji nego ikad.

U polufinalu plivao je lako, čak svesno popustio pri kraju, a postavio svetski rekord. U finalu je, posle okreta, video da nije odmakao Felpsu koliko je planirao, pa je bio „stegnut”, ali je opet bio brži od svetskog rekorda.

Ne znam da li je on za sve ove godine imao nešto da nauči od mene. Ja od njega jesam i to mnogo. Zato znam da može da pobedi Felpsa. To mu je novi motiv da posle odmora nastavi svakodnevno satima da trenira. Biće sigurno trnovito, ali nema drugog puta do zlata.

*menadžer Milorada Čavića