Oткуд вода у базену

Покојни Мирко Сандић, наш прослављени ватерполиста, скренуо ми је, као директору Партизана, пажњу на то да „у Америци има један наш Србин, који би волео да његов син плива у нашој земљи”. Син тог нашег Србина из Америке био је Милорад Чавић.

Ступио сам у везу с његовим оцем Душком и 1995. Милорад је пливао на пионирском првенству државе у Нишу. Од тада је сваки распуст проводио код нас изузев ратне 1999.

У то доба, када је имао 15 година, један лист из Лос Анђелеса објавио је интервју са њим, као Американцем српског порекла. Милорад је у њему врло оштро осудио бомбардовање Србије.

Када је прошле године у Ајндховену, као европски првак, на победничко постоље изашао у мајици на којој је писало „Косово је Србија” било је оних који су то повезивали с утицајем политичара. Не, то је његова одлука из најдубљег убеђења, истог оног које је имао и 1999. када је дао интервју у Лос Анђелесу. Јасно је да тада на њега нико од наших политичара није могао да утиче, нити је он тиме сакупљао неке поене.

Уосталом, из какве породице потиче казује и то што, иако је рођен у Америци и тамо живео све време, до пете године није знао ни реч енглеског. Једноставно, у кући Душка и Љиљане Чавић говорио се само српски.

Многи су ме питали кад је научио нашу химну. Он је само њу и знао, а ми смо морали да је учимо. За српске исељенике у Америци једина химна била је „Боже правде”, а не „Хеј, Словени”. Да је ова друга још важећа њу би Милорад морао да учи.

Да ће бити велики шампион веровао сам од првог тренутка. Али на путу до медаља мораш да се набодеш и на неки трн. Пре Пекинга био је на две олимпијаде. На првој, у Сиднеју 2000, платио је цех младости – дисквалификован је пошто је ронио дуже од 15 метара.

У Атини 2004. имао је пех – пукао му је костим у који је ушла вода и није се пласирао у финале. Многи су се после тога и ругали: „Откуд вода у базену?”.

Било му је још теже, јер је у децембру 2003. постао светски рекордер на Европском првенству у малим базенима у Даблину. Остварио је оно о чему је маштао, постао је звезда, а то је искушење које не може сваки млади спортиста да преброди.

То је било толико болно разочарање да је утицало и на његов учинак на Светском првенству у Монтреалу 2005. године (два десета места), па је одлучио да напусти пливање. Био сам против тога, али сам сматрао да је боље да се „издува”, па да онда разговарамо о његовом повратку.

На срећу, сам је дошао до закључка да треба да се врати пливању. Осетио је да не може без њега. Решили смо и један озбиљан здравствени проблем који је имао с леђима. Излечила га је једна докторка, овде, у Београду, на коју нас је упутио веслач Ђорђе Вишацки.

Светско првенство 2007. свесно је жртвовао. Спремао се да заврши факултет. У Мелбурну је платио 500 долара за Интернет, јер је више био за компјутером и учио него у базену. Два шеста места у таквим околностима била су охрабрење.

Нови проблем настао је када је дипломирао на Берклију, једном од најпрестижнијих америчких универзитета. Тог тренутка, а био је то мај 2007, морао је да постане професионалац да би се бавио пливањем. Није могао више да рачуна на оно што Америка нуди својим студентима који се баве спортом.

Тада сам и постао његов менаџер да бих му омогућио услове да тренира и да се такмичи. На путу до Пекинга многи су помогли, али бих издвојио Верољуба Дугалића, генералног секретара Удружења банака Србије. Почело је финансијском помоћи, а пошто је то човек који воли спорт, та сарадња је прерасла у право пријатељство.

Прошло је време какво је било уочи Европског јуниорског првенства 2002. Пливачки савез Југославије није имао пара, па сам продао свој џип да би Милорад могао да оде на то такмичење. Наравно да су се многи чудили таквом мом потезу, али увек сам био за то да се реши проблем, а после, кад се има времена нађе се начин да се све доведе у ред. Чавић је тада освојио једно злато и два сребра.

Као најтежу ствар не бих могао да издвојим једну него четири.

Прва, Олимпијске игре у Атини. Друга, Чавићево напуштање пливања. Трећа, финале у Пекингу. Видим оно што смо сањали, али семафор показује да злато припада другом. Пре неки дан је „Омега”, званични мерач времена, признала да је Чавић први додирнуо циљ, али да то њени уређаји нису могли да региструју. Не знам зашто то није могло да се каже одмах.

А четврта је била сада у Риму, на Светском првенству. Злато на 50 метара делфин – радост, али нека сузбијена. Полуфинале и светски рекорд на 100 метара делфин – још веће сузбијање радости у ишчекивању оног главног: финала с Фелпсом. И онда „само друго место”. Знам да је Милорад пливао брже од светског рекорда који је поставио дан раније, знам да је бити други на свету велики успех, али...

За разлику од њега, који се ослободио тензије оног тренутка када се завршила финална трка, мени је за то била потребна цела ноћ. Тек сутра сам рекао себи да нема разлога за незадовољство, јер је био бољи него икад.

У полуфиналу пливао је лако, чак свесно попустио при крају, а поставио светски рекорд. У финалу је, после окрета, видео да није одмакао Фелпсу колико је планирао, па је био „стегнут”, али је опет био бржи од светског рекорда.

Не знам да ли је он за све ове године имао нешто да научи од мене. Ја од њега јесам и то много. Зато знам да може да победи Фелпса. То му је нови мотив да после одмора настави свакодневно сатима да тренира. Биће сигурно трновито, али нема другог пута до злата.

*менаџер Милорада Чавића