Tajvan sprema nezavisnost

Tajvanski predsednik Čen Šuibjan, koji se već duže vreme zalaže za nezavisnost Tajvana, pozvao je birače da u martu iduće godine izađu na "referendum o ulasku (od Kine izdvojenog ostrva) u UN". Referendum bi trebalo da omogući Tajvanu da, pošto se odrekne imena "Republika Kina", kao "nova suverena država Tajvan" zatraži prijem u svetsku organizaciju.

Potez je u Pekingu upalio crvena svetla i kineska vlada je odmah stupila u diplomatsku akciju kako nijedna od više od 160 zemalja, s kojima NR Kina održava diplomatske odnose, ne bi eventualno podržala ovakvu orijentaciju Tajvana. Peking pri tom ističe: "Na svetu postoji samo jedna Kina, a Tajvan je njen neotuđivi deo". I kao što ne mogu postojati dve Kine, ne može postojati ni "Kina i po", što bi bilo stanje u kome bi Tajvan, makar i bez kineskog imena, ali sa kineskim življem, izigravao neku novu državu. To Kina neće dopustiti, makar i silom morala da spreči put Tajvana u nezavisnost, stalno se ističe u Pekingu, iako se u prvi plan stavlja ujedinjenje zemlje mirnim putem.

Čeka se potez Vatikana

Čen je u julu pisao generalnom sekretaru UN Ban Ki-Munu, tražeći da se na dnevni red zasedanja Generalne skupštine UN u idućoj godini stavi "predlog o prijemu Tajvana" u svetsku organizaciju. Pre toga on je - "sa čekovnom knjižicom na stolu", kako se primećuje u Pekingu - sazvao "tajvansko-latinoamerički samit", kome su prisustvovali lideri pet-šest siromašnih zemalja Srednje Amerike koje još održavaju odnose sa Tajvanom. Polovinom avgusta nekoliko takvih zemalja zatražilo je od predsednika Generalne skupštine Srđana Kerima da na dnevni red stavi predlog "za prijem Tajvana u UN".

Sa "Republikom Kinom" odnose sada održavaju samo 23 zemlje, među kojima je najuticajniji Vatikan. Kako se očekuje da Peking i Vatikan uskoro, nakon višegodišnjih pregovora, obnove diplomatske odnose, Tajvan strepi da će primer Svete stolice obavezno slediti sve ostale, dosad neodlučne, katoličke zemlje.

Inače, zemlje koje održavaju odnose s Tajvanom su uglavnom iz Latinske Amerike, Afrike i Okeanije. Polovina njih jedva da je poznata van svog užeg okruženja. To su: Tuvalu, Svazilend, Panama, Paragvaj, Gambija, Haiti, Maršalska Ostrva, Kiribati, Sent Kits end Nevis, Sao Tome i Prinsipe, Malavi, Sent Lusija, Salvador, Honduras, Nikaragva, Gvatemala, Dominikanska Republika, Burkina Faso, Palau, Nauru, Solomonska Ostrva i Belize. (Na ovom spisku se jedno vreme nalazila i Makedonija).

U međuvremenu, Peking je usmerio pažnju ne samo na Tajvan, nego i na SAD, bez kojih - podozreva se s razlogom - Čen Šuibjan teško da bi mogao da se upusti u riskantni posao. On zna da bi na njegovu molbu, ako bi nekim čudom došla do Saveta bezbednosti UN, Kina stavila veto. A uz Kinu bi - već je nagovešteno iz Moskve, Londona i Pariza - stale stalne članice Saveta bezbednosti, Rusija, Britanija i Francuska.

Amerika je, sudeći po ponašanju Američkog instituta na Tajvanu - koji zapravo nadomešta nepostojeću ambasadu SAD u Tajpehu - dosad nastojala da blago odvrati Čen Šuibjana od organizovanja referenduma. Ali, kako je on ostao uporan (možda i zbog postojanja dvostrukog koloseka duž kojeg se odvijaju kinesko-američki odnosi), Amerika se potom zalagala za ignorisanje inicijative, u uverenju da će slab odziv birača - ispod 50 odsto - obezvrediti i sam referendum.

Desilo se, međutim, da je tajvansko pitanje "upalo" u iznenadnu incidentarnu situaciju na relaciji Peking - Vašington, koja je teško povredila Kineze.

Početkom novembra Kinu je posetio novi američki ministar odbrane Robert Gejts. Za razliku od svog prethodnika Donalda Ramsfelda, koji je strepeo od "kineske opasnosti", Gejts je rekao da Kinu ne vidi kao neprijatelja. Izgledalo je da će crveni telefon između Bele kuće i Džungnanhaja normalno funkcionisati. Ali, Gejts je prećutao u Pekingu da će SAD, odmah po njegovom povratku u Vašington, prodati Tajvanu nove količine oružja. Nekako u isto vreme i predsednik Buš se sastao sa dalaj lamom koji u egzilu radi na razbijanju jedinstva Kine. Kinezi su uzvratili odmazdom: u poslednjem trenutku su otkazali gostoprimstvo u Hongkongu nosaču aviona "Kiti hok" na američki tradicionalni praznik, Dan zahvalnosti.

Izgleda da je to imalo efekta. Posle dužeg oklevanja, Vašington je odlučio da ne pogoršava odnose i da je bolje da stvari izgladi tako što će prekoriti Čen Šuibjana. Kondoliza Rajs je potom izjavila da je održavanje tajvanskog "referenduma o ulasku u UN provokativna politika koja nepotrebno jača napetost preko Tajvanskog moreuza, a ne obećava pravu korist narodu Tajvana na međunarodnoj sceni".

Posle toga predsednik Buš je telefonirao predsedniku Hu Đintaou. Rekao mu je da će se SAD dosledno pridržavati "politike jedne Kine" i da će "nastaviti da sarađuje s Kinom oko tajvanskog pitanja". Hu je uzvratio ocenom da Kina i SAD imaju "zajedničke strateške interese da spreče nezavisnost Tajvana i očuvaju mir i stabilnost duž Tajvanskog moreuza".

Tako je spor prigušen. Istina, Čen ni posle toga nije odustao od referenduma. Ali je sprečena otvorena i beskorisna svađa između Pekinga i Vašingtona, a Kina je ostala pod utiskom da je pridobila Ameriku na svoju stranu. Bar do sledeće prodaje oružja Tajvanu.