Četvorogodišnjak u zatvoru

Od našeg dopisnika iz Moskve

Moskva i svet oprostili su se sa Vasilijem Aksjonovom, patrijarhom ruske proze, idolom šezdesetih, jednim od najznačajnijih ruskih pisaca prošlog veka. Aksjonov, za koga su govorili da ga „uvek prati sreća”, nije otišao neočekivano, anđeo čuvar okrenuo mu je leđa kada ga je, pre godinu i po dana, pogodio infarkt dok je sedeo za volanom svog automobila. Od tada nije dolazio sebi. O njemu su, svako na svoj način, ovih dana govorile kolege i prijatelji – Evgenije Jevtušenko, Vladimir Vojnovič, Aleksandar Voznesenski, Viktor Jerofejev, Andrej Gelasimov, Bela Ahmadulina i brojni, znani i neznani poklonici njegovog pera.

Pisac čije su se knjige prodavale u stotinama hiljada primeraka i koji je obeležio epohu, dobio je samo jednu nagradu za života – bila je to nagrada „Ruski Buker” 2004. za roman „Volterijanci i volterijanke“. Tim povodom gostovao je u TV emisiji koju vode poznate ruska spisateljice Tatjana Tolstoj i Dunja Smirnova. Prenosimo njihov razgovor, ponovo prikazan na ruskoj televiziji ovih dana.

Tolstojeva: Pokolenje Aksjonova je izgleda bilo poslednje za koje se može reći da je književno. Bila je jasno i prirodno da svi oni predstavljaju jedno književno pokolenje. Oni su opisali svet u kome su živeli od pedesetih godina do našeg vremena. Tu epohu znamo po njima. Sada postoje razni pisci koji pišu dobro, ali suprotno jedan drugom, i ne postoji jedinstveno pokolenje. Sorokin i Peljevin, koga ja veoma volim, ne pišu o našem vremenu, već pišu nekakvu fantastiku. Kad kroz 30 godina ljudi budu čitali njihova dela, neće iz njih moći da saznaju ništa o našem vremenu.

Aksjonov: Da, ali to nema velikog značaja. Čehov je pisao o svom vremenu, ali njegova proza je obična. To je dobra, ali sasvim obična proza. Zato su mu drame genijalne.

Smirnova: Neverovatno! A ja ne mogu da podnesem njegove drame, a obožavam prozu.

T: U „Moskovskoj sagi“ sam naišla na nekoliko skoro direktnih citata iz knjige vaše mame Evgenije Ginzburg. Mislim da je „Strma maršruta“ jedna od najboljih knjiga 20. veka. Da li ste je namerno citirali?

A: Da, ja tamo još i direktno pominjem mamu, kad je počeo treći talas hapšenja. Ali ja sam živeo na Kolimi dve godine i opisao sam ono što sam video i doživeo – i barake, i mnogo toga... Kad sam 1951. godine dolazio kod mame, u logor, spavao sam na stolu.

T: Ta knjiga je neverovatna. Ona nije mogla bolje da se napiše, nije eksplozivna kao Solženjicinove, ni minimalistička kao kod Šalamova. Ona je uspela da sačuva razmere ljudskog.

A: Znate, mene su uhapsili kad mi je bilo četiri godine. Došli su noću i uzeli me, ja sam bio u dečjoj sobi, jedinoj nezapečaćenoj sobi maminog stana. Tu su bile dadilja i moja baka po ocu, a decu „neprijatelja naroda“ morala je da vaspitava država. Došla su dvojica čekista i jedna žena, u kožnim kaputima. Odlično se sećam te svetle avgustovske noći. Žena mi je dala bombonu. To je bilo posle hapšenja oca. Rekla mi je da idemo kod mame i tate. Stavili su me u kola. Poslednje što sam video jesu dve ruske starice koje na kapiji vrište. Bio sam pola godine u nekom specijalnom dečjem domu. Niko u porodici nije znao gde sam. Slučajno me je našao očev brat. Jednom, pošto se napio, otišao je pravo u NKVD i udario pesnicom na vrata. Tražio je da mu se vrati dete. Očigledno je bilo da je Staljin tada nešto tamo rekao, u stilu: deca ne odgovaraju za roditelje. Inače se ne bi dobro proveo. Ali politički trenutak je bio takav da su me pronašli i predali stricu. On me je odveo u Kazanj i tamo su me odgajili stric i tetka. Prvi put sam saznao gde su mi roditelji kad mi je bilo 10 godina. U školi nešto nisam uradio kako treba, učiteljica mi je rekla da sam isti kao otac – neprijatelj naroda. Ali nikad nisam o tome pričao sa tetkom.

T: Uhapšeno dete od četiri godine?!

A: Tanja, ne hvatajte se za glavu, ne plačite, to nije bio zatvor već dečji dom, čak smo dobijali poklone za Novu godinu.

S: kažite nam nešto o svom kasnijem životu. Vi ste prvi i glavni obožavalac Amerike kod nas i sudbina je učinila da u Americi i ostanete. Tamo ste bili kad ste saznali da su vam oduzeli državljanstvo.

A: Mene je zanimalo sve što je zapadno. Više sam čitao Džeka Londona nego naše pisce, imao sam neku staru knjigu, bila je to neka angloamerička romantika. Nećete verovati, ali u Magadanu se vrlo čudno osećala blizina Amerike. Čak je bilo i dece koja su tamo išla brodom. Ja sam došao tamo 1948. godine, a u prodavnicama je još bilo engleskih i američkih namirnica. Tamo sam počeo da slušam džez. I u Kazanju se, što je vrlo čudno, slušao džez. To je za to vreme bila neverovatna ekstravagancija.

S: Zašto ste napustili Ameriku?

A: Tamo sam živeo 24 godine, radio kao profesor univerziteta, otišao u penziju... Tada sam zaključio da nemam više šta da radim. Veoma cenim Ameriku i američke univerzitete. Za mene je tamo univerzitetski Partenon. On me nikad nije obmanuo, uvek mi je davao dobar smeštaj i interesantan posao. Za razliku od izdavača. U Americi sam sarađivao u dve oblasti – obrazovanje i izdavaštvo. Književno tržište, izdavaštvo – to su gadovi i prostitutke, univerziteti su nešto drugo.

T: Živite li u Moskvi ili u Bijaricu.

A: U Moskvi uživam, u Bijaricu radim, tamo je mirno, niko mi ne smeta. Ali Moskva je moj grad. Ne želim da umrem negde u inostranstvu, zato što sam video i brinuo o grobovima naših sunarodnika u Americi i u Francuskoj. To je najtužnija slika na svetu – rusko groblje u tuđini.

T: Danas vas svi nazivaju „bardom“. Da li se tako i osećate ?

A: Znate, ne bih rekao, ja sam na univerzitetu postao intelektualac. Ovde sam bio član boemskog društva.

T: Pre toga ste huligan, kicoš, ženskaroš. A sada... delujete snishodljivo, gledate s visine i s dobrodušnim razočaranjem. Kako se postaje „bard“?

A: S godinama. Ne znam. S godinama se svi ljudi menjaju.

S: Da, ali menjaju se na razne načine

A: U svakom slučaju, ne postaju huligani.

T: Da, ali neki bivši huligani postaju „bardovi“, a neki ne.

A: Znate, u mom romanu „Carski rez“ autor je za sebe napisao „stari stvaralac“. I ja bih voleo da me tako doživljavaju, a ne kao „barda“..

T: A zašto? Čini mi se da koketirate. Vi niste stari.

A: Sada se više ne osećam starim, kad mi vi to kažete. Ali ja sam hronološki star. Kad imaš više od 70 godina, ti si star i tu nema priče. Ne možeš u tim godinama biti mlad.

T: Pa dobro, za sebe, koliko imate godina?

A: Za sebe – kao uvek.

Ljubinka Milinčić