Четворогодишњак у затвору

Од нашег дописника из Москве

Москва и свет опростили су се са Василијем Аксјоновом, патријархом руске прозе, идолом шeздесетих, једним од најзначајнијих руских писаца прошлог века. Аксјонов, за кога су говорили да га „увек прати срећа”, није отишао неочекивано, анђео чувар окренуо му је леђа када га је, пре годину и по дана, погодио инфаркт док је седео за воланом свог аутомобила. Од тада није долазио себи. О њему су, свако на свој начин, ових дана говориле колеге и пријатељи – Евгеније Јевтушенко, Владимир Војнович, Александар Вознесенски, Виктор Јерофејев, Андреј Геласимов, Бела Ахмадулина и бројни, знани и незнани поклоници његовог пера.

Писац чије су се књиге продавале у стотинама хиљада примерака и који је обележио епоху, добио је само једну награду за живота – била је то награда „Руски Букер” 2004. за роман „Волтеријанци и волтеријанке“. Тим поводом гостовао је у ТВ емисији коју воде познате руска списатељице Татјана Толстој и Дуња Смирнова. Преносимо њихов разговор, поново приказан на руској телевизији ових дана.

Толстојева: Поколење Аксјонова је изгледа било последње за које се може рећи да је књижевно. Била је јасно и природно да сви они представљају једно књижевно поколење. Они су описали свет у коме су живели од педесетих година до нашег времена. Ту епоху знамо по њима. Сада постоје разни писци који пишу добро, али супротно један другом, и не постоји јединствено поколење. Сорокин и Пељевин, кога ја веома волим, не пишу о нашем времену, већ пишу некакву фантастику. Кад кроз 30 година људи буду читали њихова дела, неће из њих моћи да сазнају ништа о нашем времену.

Аксјонов: Да, али то нема великог значаја. Чехов је писао о свом времену, али његова проза је обична. То је добра, али сасвим обична проза. Зато су му драме генијалне.

Смирнова: Невероватно! А ја не могу да поднесем његове драме, а обожавам прозу.

Т: У „Московској саги“ сам наишла на неколико скоро директних цитата из књиге ваше маме Евгеније Гинзбург. Мислим да је „Стрма маршрута“ једна од најбољих књига 20. века. Да ли сте је намерно цитирали?

А: Да, ја тамо још и директно помињем маму, кад је почео трећи талас хапшења. Али ја сам живео на Колими две године и описао сам оно што сам видео и доживео – и бараке, и много тога... Кад сам 1951. године долазио код маме, у логор, спавао сам на столу.

Т: Та књига је невероватна. Она није могла боље да се напише, није експлозивна као Солжењицинове, ни минималистичка као код Шаламова. Она је успела да сачува размере људског.

А: Знате, мене су ухапсили кад ми је било четири године. Дошли су ноћу и узели ме, ја сам био у дечјој соби, јединој незапечаћеној соби маминог стана. Ту су биле дадиља и моја бака по оцу, а децу „непријатеља народа“ морала је да васпитава држава. Дошла су двојица чекиста и једна жена, у кожним капутима. Одлично се сећам те светле августовске ноћи. Жена ми је дала бомбону. То је било после хапшења оца. Рекла ми је да идемо код маме и тате. Ставили су ме у кола. Последње што сам видео јесу две руске старице које на капији вриште. Био сам пола године у неком специјалном дечјем дому. Нико у породици није знао где сам. Случајно ме је нашао очев брат. Једном, пошто се напио, отишао је право у НКВД и ударио песницом на врата. Тражио је да му се врати дете. Очигледно је било да је Стаљин тада нешто тамо рекао, у стилу: деца не одговарају за родитеље. Иначе се не би добро провео. Али политички тренутак је био такав да су ме пронашли и предали стрицу. Он ме је одвео у Казањ и тамо су ме одгајили стриц и тетка. Први пут сам сазнао где су ми родитељи кад ми је било 10 година. У школи нешто нисам урадио како треба, учитељица ми је рекла да сам исти као отац – непријатељ народа. Али никад нисам о томе причао са тетком.

Т: Ухапшено дете од четири године?!

А: Тања, не хватајте се за главу, не плачите, то није био затвор већ дечји дом, чак смо добијали поклоне за Нову годину.

С: кажите нам нешто о свом каснијем животу. Ви сте први и главни обожавалац Америке код нас и судбина је учинила да у Америци и останете. Тамо сте били кад сте сазнали да су вам одузели држављанство.

А: Мене је занимало све што је западно. Више сам читао Џека Лондона него наше писце, имао сам неку стару књигу, била је то нека англоамеричка романтика. Нећете веровати, али у Магадану се врло чудно осећала близина Америке. Чак је било и деце која су тамо ишла бродом. Ја сам дошао тамо 1948. године, а у продавницама је још било енглеских и америчких намирница. Тамо сам почео да слушам џез. И у Казању се, што је врло чудно, слушао џез. То је за то време била невероватна екстраваганција.

С: Зашто сте напустили Америку?

А: Тамо сам живео 24 године, радио као професор универзитета, отишао у пензију... Тада сам закључио да немам више шта да радим. Веома ценим Америку и америчке универзитете. За мене је тамо универзитетски Партенон. Он ме никад није обмануо, увек ми је давао добар смештај и интересантан посао. За разлику од издавача. У Америци сам сарађивао у две области – образовање и издаваштво. Књижевно тржиште, издаваштво – то су гадови и проститутке, универзитети су нешто друго.

Т: Живите ли у Москви или у Бијарицу.

А: У Москви уживам, у Бијарицу радим, тамо је мирно, нико ми не смета. Али Москва је мој град. Не желим да умрем негде у иностранству, зато што сам видео и бринуо о гробовима наших сународника у Америци и у Француској. То је најтужнија слика на свету – руско гробље у туђини.

Т: Данас вас сви називају „бардом“. Да ли се тако и осећате ?

А: Знате, не бих рекао, ја сам на универзитету постао интелектуалац. Овде сам био члан боемског друштва.

Т: Пре тога сте хулиган, кицош, женскарош. А сада... делујете снисходљиво, гледате с висине и с добродушним разочарањем. Како се постаје „бард“?

А: С годинама. Не знам. С годинама се сви људи мењају.

С: Да, али мењају се на разне начине

А: У сваком случају, не постају хулигани.

Т: Да, али неки бивши хулигани постају „бардови“, а неки не.

А: Знате, у мом роману „Царски рез“ аутор је за себе написао „стари стваралац“. И ја бих волео да ме тако доживљавају, а не као „барда“..

Т: А зашто? Чини ми се да кокетирате. Ви нисте стари.

А: Сада се више не осећам старим, кад ми ви то кажете. Али ја сам хронолошки стар. Кад имаш више од 70 година, ти си стар и ту нема приче. Не можеш у тим годинама бити млад.

Т: Па добро, за себе, колико имате година?

А: За себе – као увек.

Љубинка Милинчић