Kukuta-đus za Sokrata

Leskovčanin Saša Stojanović (1965), književnik i publicista, nedavno je imenovan za predsednika žirija ugledne književne nagrade koju već 30 godina dodeljuje zrenjaninski časopis "Ulaznica". Stojanović je poznat kao autor dva kontroverzna romana: "Krvoslednici – priručnik za državne reketaše" i "Manchester City Blues", knjiga koje su u neposrednoj vezi kako sa bogatim autorovim životnim iskustvom tako i sa njegovim obrazovanjem. Stojanović je, naime, završio Fakultet veterinarske medicine, a radio je kao fizikalac, barmen, konobar, svirao na ulicama Getingena, Ulma i Štutgarta, putovao po Evropi, Rusiji, Americi, grčkim ostrvima. "Bio u zatvoru… Ni kriv, ni dužan, ali ne i nevin…"

Junak Stojanovićeve druge knjige, "Manchester City Blues", ponovo je Čarli, junak iz "Krvoslednika". Priča romana ima dva paralelna toka: putopis o lepim grčkim ostrvima po kojima policijski doušnik Eustahije Drukić Čarlija prati u stopu, i esejistički deo u kojem se Čarli bavi sudom vremena. A ono "ima i drugi kraj baš kao i batina".

– Slušajući naloge svojih šefova, Eustahije Drukić stupa na "terra incognita" u kojoj, takođe, caruju zavist i pohlepa, ali su pravila igre suviše složena da bi ih "zarobljeni um" uopšte razumeo. Upravo to pretvara dželata u žrtvu, brišući granicu između ova dva, naizgled suprotstavljena, pojma.         

Ipak, pošto je sve počelo od "Krvoslednika", o nastanku ove knjige, o ljudima koji prate krvavi trag kao i o dešavanjima tokom 90-ih godina 20. veka, Saša Stojanović kaže:

– Vratiš se sa sahrane oca koji je prvi infarkt dobio kad su mu sina smestili u mardelj na dva meseca, a drugi dok je čitao optužnicu sa zaprećenih devetnaest godina robije. Popiješ jednu za ćaletovu dušu. Skuvaš kafu. Jaku. Bez duše. Olovka u šake i vrištanje na beo papir. Posle pola godine, pročitaš svoje ime iznad naslova "Krvoslednici". Pobegneš od svih, da ližeš rane – kaže Stojanović.

O rodnom Leskovcu, po kojem je nazvao svoj drugi roman, Stojanović je rekao:

– Nekadašnji "srpski Mančester" postao je kasaba u kojoj Bog nikada nije rekao "laku noć" samo zato što nikad nije ni poželeo "dobro jutro". Ipak, dok je god nekih sjajnih ljudi oko mene, i mog časopisa "Think Tank", nemam nameru da bežim odavde. Mazohizam, glupost, neutemeljeni optimizam... Nazovite to kako hoćete. Ostajem.

A Čarli?

– On bi u normalnim državama bio samo jedan od likova zanimljivih samo užoj familiji: hiperaktivan, blago lucidan i blaže dijaboličan. Međutim, u močvarnoj Srbiji devedesetih on mora da postane predmet interesovanja nadležnih službi koje će, prethodno spomenute, epitete volšebno pretvoriti u "muvanje i lajanje", primećuje autor.

U esejističkom delu drugog romana Stojanović piše o Sokratu, Prokopijevoj "Tajnoj istoriji", o državnom udaru koji je u Dubrovačkoj republici pripremao Marin Držić, i o tajni Puškinove smrti i pozadini misterioznog dvoboja. U sve četiri rasprave junak Čarli istoriju posmatra kritički, podsmevajući se "zvaničnim verzijama" koje vređaju inteligenciju.

U delu o Sokratu, Stojanović se obrušio na starog filozofa. Zašto?

– Zato što je prvi definisao "javni interes" u ime kojeg dvojica glupih i nesposobnih, ali zato u državnoj uniformi, mogu da do mile volje vošte od batina jednog pametnog i sposobnog. I da pri tom za to nikada, i nikome, ne moraju da polažu račune. Da Sokrat nije najgori pedagog u istoriji, ne bi njegovi učenici Kritija i Harmid predvodili marionetsku "tiraniju tridesetorice", i ne bi Platon ćutao dok mu učitelja optužuju da "uvodi nove bogove i kvari atinsku mladež", objašnjava autor, uz opaske:

– Čarli samo želi da dobije logične odgovore na pitanja koja se sama postavljaju baš zbog nekritičkog prihvatanja mitova. Kakav dobrovoljni "kukuta-đus" ako ti optužnicu prepišu iz komedije, iz Aristofanovih "Oblaka"? Šta drugo očekivati od "veselog dum Marina", koji je više gladan nego sit celog života, nego da pokuša zaveru protiv dubrovačke vlastele? Veruje li još neko da je Puškina ubio Dantes ili je Nikolaj I Romanov rešio da ga, uz pomoć III odeljenja carske policije i odeljenjskih drugova Benkendorfa i Dubeljta, nauči da nije lepo slati "telegrame podrške" Odojevskom, tamo daleko u sibirske rudnike? Dokle to a priori pristajanje na čudnu priču o Prokopiju kao ziher-autoru "Tajne istorije"?