Кукута-ђус за Сократа

Лесковчанин Саша Стојановић (1965), књижевник и публициста, недавно је именован за председника жирија угледне књижевне награде коју већ 30 година додељује зрењанински часопис "Улазница". Стојановић је познат као аутор два контроверзна романа: "Крвоследници – приручник за државне рекеташе" и "Manchester City Blues", књига које су у непосредној вези како са богатим ауторовим животним искуством тако и са његовим образовањем. Стојановић је, наиме, завршио Факултет ветеринарске медицине, а радио је као физикалац, бармен, конобар, свирао на улицама Гетингена, Улма и Штутгарта, путовао по Европи, Русији, Америци, грчким острвима. "Био у затвору… Ни крив, ни дужан, али не и невин…"

Јунак Стојановићеве друге књиге, "Manchester City Blues", поново је Чарли, јунак из "Крвоследника". Прича романа има два паралелна тока: путопис о лепим грчким острвима по којима полицијски доушник Еустахије Друкић Чарлија прати у стопу, и есејистички део у којем се Чарли бави судом времена. А оно "има и други крај баш као и батина".

– Слушајући налоге својих шефова, Еустахије Друкић ступа на "terra incognita" у којој, такође, царују завист и похлепа, али су правила игре сувише сложена да би их "заробљени ум" уопште разумео. Управо то претвара џелата у жртву, бришући границу између ова два, наизглед супротстављена, појма.         

Ипак, пошто је све почело од "Крвоследника", о настанку ове књиге, о људима који прате крвави траг као и о дешавањима током 90-их година 20. века, Саша Стојановић каже:

– Вратиш се са сахране оца који је први инфаркт добио кад су му сина сместили у мардељ на два месеца, а други док је читао оптужницу са запрећених деветнаест година робије. Попијеш једну за ћалетову душу. Скуваш кафу. Јаку. Без душе. Оловка у шаке и вриштање на бео папир. После пола године, прочиташ своје име изнад наслова "Крвоследници". Побегнеш од свих, да лижеш ране – каже Стојановић.

О родном Лесковцу, по којем је назвао свој други роман, Стојановић је рекао:

– Некадашњи "српски Манчестер" постао је касаба у којој Бог никада није рекао "лаку ноћ" само зато што никад није ни пожелео "добро јутро". Ипак, док је год неких сјајних људи око мене, и мог часописа "Think Tank", немам намеру да бежим одавде. Мазохизам, глупост, неутемељени оптимизам... Назовите то како хоћете. Остајем.

А Чарли?

– Он би у нормалним државама био само један од ликова занимљивих само ужој фамилији: хиперактиван, благо луцидан и блаже дијаболичан. Међутим, у мочварној Србији деведесетих он мора да постане предмет интересовања надлежних служби које ће, претходно споменуте, епитете волшебно претворити у "мување и лајање", примећује аутор.

У есејистичком делу другог романа Стојановић пише о Сократу, Прокопијевој "Тајној историји", о државном удару који је у Дубровачкој републици припремао Марин Држић, и о тајни Пушкинове смрти и позадини мистериозног двобоја. У све четири расправе јунак Чарли историју посматра критички, подсмевајући се "званичним верзијама" које вређају интелигенцију.

У делу о Сократу, Стојановић се обрушио на старог филозофа. Зашто?

– Зато што је први дефинисао "јавни интерес" у име којег двојица глупих и неспособних, али зато у државној униформи, могу да до миле воље воште од батина једног паметног и способног. И да при том за то никада, и никоме, не морају да полажу рачуне. Да Сократ није најгори педагог у историји, не би његови ученици Критија и Хармид предводили марионетску "тиранију тридесеторице", и не би Платон ћутао док му учитеља оптужују да "уводи нове богове и квари атинску младеж", објашњава аутор, уз опаске:

– Чарли само жели да добије логичне одговоре на питања која се сама постављају баш због некритичког прихватања митова. Какав добровољни "кукута-ђус" ако ти оптужницу препишу из комедије, из Аристофанових "Облака"? Шта друго очекивати од "веселог дум Марина", који је више гладан него сит целог живота, него да покуша заверу против дубровачке властеле? Верује ли још неко да је Пушкина убио Дантес или је Николај И Романов решио да га, уз помоћ III одељења царске полиције и одељењских другова Бенкендорфа и Дубељта, научи да није лепо слати "телеграме подршке" Одојевском, тамо далеко у сибирске руднике? Докле то а приори пристајање на чудну причу о Прокопију као зихер-аутору "Тајне историје"?