Tristan i Izolda u Bajrojtu

Specijalno za „Politiku”
Bajrojt – Svake godine, u svetilištu Vagnerove muzike, u Bajrojtu, odvija se jedinstveni festival njegovih opera. Najčuveniji umetnici iz celog sveta pohrle u ovaj grad, jer je velika čast učestvovati u predstavama u Festivalskoj dvorani na Zelenom brežuljku. Po muzičkoj čaroliji, ni „Čarobni breg” Tomasa Mana nije mu ravan. A upravo je ovaj veliki nemački književnik za Vagnerovu najljubavniju operu u čitavoj istoriji muzike rekao da je ovde „ljubav uzeta kao zamena za volju za životom, volju koju smrt ne prekida, nego oslobađa...”

Od svih opera na svetu, „Tristan i Izolda” mi je najomiljenija. Bila je poslednja opera koju je čuo Vagnerov (dve godine stariji) tast – Franc List. Par dana kasnije je umro, a poslednje što je izgovorio bilo je – „Tristan, Tristan...” Poznatu keltsku legendu iz ranog srednjeg veka opevali su i trubaduri, ali ju je najlepše ispevao Vagner, dajući i najduži ljubavni duet u drugom činu koji traje gotovo čitav sat i koji je, u stvari, dugi noćni ljubavni delirijum. Pisao ju je pod jakim uticajem Šopenhauerove pesimističke filozofije i negiranja volje za životom. Muzički stil je zadržao bitne karakteristike njegovog stvaralaštva – orkestarsku zasićenost, široko razvijanje lajtmotiva i njihovo polifono preplitanje, a psihološki sadržaj drame gotovo je potpuno istisnuo i sveo na minimum spoljni scenografski efekat, što je ovo delo učinilo svojevrsnom grandioznom pozorišnom simfonijom.

Bloh je video „Tristana” kao transcendentalnu operu u kojoj se otkriva „metadramski lirizam otkupljenja”, a Leo Špicer – „dve duše koje su sagorele u zajedničkoj želji za sjedinjenjem, upijajući se na kraju u suštinu svemira, u ekstazi smrti”. Sama Izoldina (ljubavna) smrt znači blaženo ispunjenje žudnji i čeznuća, večito spajanje u nemerljivim prostorima.

Već je Uvertira (u a-molu, u 6/8 taktu) dala sadržajnu sintezu dela. Izgrađena je na bazi glavnih lajtmotiva: motiva ljubavnog priznanja (sa četiri tona u violončelima što je uz kontrabase i prvo melodijsko osamostaljivanje ovih instrumenata), motiva žudnje (sa četiri tona u oboama), motiva ljubavnog napitka i motiva smrti (u dubokom registru bas-klarineta). Tristanovo i Izoldino fatalističko sjedinjenje u ljubavi, ovaploćeno sedam vekova kasnije u muzičkoj drami Riharda Vagnera, označava najviši domet muzičkog romantizma uopšte. Tu noć postaje nirvana, carstvo „praiskonskog zaborava”, početak i kraj svakog postojanja; ona je, kako kaže Šopenhauer „ništa koje u svojoj utrobi nosi svemir”, a ljubav označava volju, nešto što je samo po sebi neuništivo, dosledno u svim svojim pojavnim oblicima.

S pravom je govorio Romen Rolan da nas „Vagnerova muzika primorava da trošimo mnogo fluida” i to se pokazalo već u prvom činu „Tristana i Izolde”, kada se jedan posetilac onesvestio.

Iskusno vođstvo Petera Šnajdera koji već 28 godina diriguje bajrojtskim postavkama jasno je ocrtalo lepotu rastuće, nezaustavljive, bolne ekspresije, mada je i on donekle ubrzao tempo, posebno u finalnim taktovima Uvertire. Režija Kristofa Martalera prenela je legendu o „Trištanu i Ižoti” u naše vreme (u čemu mu je scenografijom i kostimima znatno pomogla Ana Fibrok), ali to nije umanjilo nego samo potvrdilo večnu, neuništivu vrednost legende iz Bretanje. Čak i kada Izolda ruši stolice u početnom činu (kao beogradska Santuca u „Kavaleriji rustikani” u rediteljskom ruhu Borivoja Popovića), ona ostaje sasvim Izolda.

Prvi čin je sublimisan u mržnju (a „mržnja nije neprijateljica ljubavi, nego je to ravnodušnost”, govorio je moj mudri profesor Petar Bingulac), središnji u ljubavnu žudnju, a završni u Izoldinu ljubavnu smrt.

Veoma upečatljiv bio je Tristan Amerikanca Roberta Din Smita koji je, već dvanaest godina, bajrojtski gost, a nezaboravna Izolda Šveđanke Irene Teorin koja je učila i kod slavne Vagnerijanke Birgit Nilson u Kopenhagenu i koja je od 2000. godine u Bajrojtu. Režija je dosledno očuvala statičnost jer ovo i jeste tanana psihološka drama unutar ličnosti, sa svedenim brojem lica, ali ona moraju biti – što i jesu bila – savršeno isklesana, rečita u svim detaljima. Već je prvi čin predivno uveo u veliku ljubavnu eksploziju drugog čina, u kojoj je strast dovedena do paroksizma i ispreda pravu poemu ljubavi kroz himnični, veličanstveni ljubavni duet u be-molu koji krasi najlepša instrumentacija u celoj istoriji muzike. Dve duše su se upile jedna u drugoj, a spajanje je evidentno samo u naznakama, ali muzika komplementarnošću vokala upravo kazuje o njihovoj uzajamnosti i prožetosti.

„Izoldina ljubavna smrt” sa čitavim spektrom dinamičkih i emotivnih valera Irene Teorin označila je preobražaj ljubavlju, vrhunac metafizičke spoznaje puta ljubavi u trijumfu smrti, o čemu svedoči i Kozimin Dnevnik u kome ona otkriva da je Vagner ovu scenu smrti doživeo kao apoteozu.

A u jednom drugom Dnevniku, na drugom kraju Evrope, Čajkovski je završavajući „Pikovu damu” zapisao:

„Hermane, Hermane, šta li sam to svoje sahranio sa Tobom?!”

U pokušaju da ga parafraziram, i sama sam u „Izoldinoj ljubavnoj smrti” sahranila i dobar deo sebe.

Gordana Krajačić