NATO, tvorac novih država

POLITIČKA KRIZA ZAHVATILA JE MUSLIMANSKO-HRVATSKU FEDERACIJU u BiH i pokazala kako su, zapravo, vrlo krhki temelji te federacije. A sve je dostiglo kulminaciju, navodno, zbog promenjene trase autoputa. Tako je nekada davno počelo i u bivšoj Jugoslaviji, od one „cestne afere” u Sloveniji, pa dalje po svim republikama. Epilog znamo.

No, ono što je posebno opasno u BiH jesu nastojanja određenih inostranih centara moći da manipulišu političkom scenom te zemlje. Zakazivanje manevara NATO-a u Republici Srpskoj, pa i nedavne izjave sada već bivšeg generalnog sekretara alijanse Havijera Solane „da BiH mora promeniti sadašnji ustav, ako želi u NATO”, a iz Brisela se, naravno, jasno poručuje „da BiH mora u NATO”, sve to upućuje na zaključak da je posao novog NATO-a, zapravo, stvaranje novih država. Mali uslov: tamo gde nema jakog vojnog otpora, odnosno tamo gde se to može.

U suštini, američka administracija u vreme predsednika Bila Klintona smatrala je BiH kao svoj najveći spoljnopolitički uspeh, u Stejt departmentu to po familijarnoj liniji smatraju i danas. Jer, prvo vojno i borbeno raspoređivanje NATO snaga u BiH, prvo u istoriji tog pakta izvan matične teritorije država članica, stalno je povezivano sa budućnošću tog saveza. Kako je NATO odbrambeni savez, a ne pakt za stvaranje novih država, Kosovo još ne možemo tretirati kao normalnu državu, iako ga tako tretira već više od 60 država, to ništa od onoga što NATO ili SAD mogu da učine neće prisiliti narode u BiH da veruju jedni drugima i da opet žive zajedno ako oni to ne žele. O tome moraju da odluče narodi u BiH i njihovi lideri. Čak i proces širenja NATO-a nema mnogo veze sa uspehom ili neuspehom u BiH, jer razlozi širenja alijanse daleko premašuju okvire Bosne i Balkana.

S druge strane, suviše je rano za zaključak da je dejtonska vizija multietničke BiH osuđena na propast. Naime, vreme na Balkanu ne teče istom brzinom kao u Vašingtonu ili Briselu. Naravno, ako Dejton ne bude funkcionisao na zadovoljstvo sva tri naroda u BiH, onda ti narodi o budućnosti zemlje treba da odluče na referendumu. To je jedino pošteno i demokratsko rešenje.

IGRE OKO RAKETA NA SVE STRANE SVETA. Načelnik Generalštaba Ruske vojske, general Nikolaj Makarov izjavio je da je Rusija rasporedila svoj PVO i antiraketni sistem S-400 na Dalekom istoku „kako bi se zaštitila od testiranja severnokorejskih raketa”. Severnokorejska nuklearna postrojenja i poligoni odakle se lansiraju rakete nalaze se u blizini ruske granice, pa Moskva smatra da se mora zaštititi od eventualnih neuspešnih severnokorejskih raketnih testova pri kojima delovi severnokorejskih projektila mogu da padnu i na rusku teritoriju. Iako, da budemo pošteni, Severna Koreja svoje rakete lansira put Pacifika, preko Japana, ili prema Aljasci. Naime, i pored svega Severnokorejci ipak nisu takvi amateri da baš toliko pogreše u programiranju putanje svoje rakete pa da ona zaluta u ruski vazdušni prostor. Do sada su imali na stotine lansiranja projektila raznih tipova i dometa i nijedna raketa nije uletela kod komšija Rusa. Osim toga i severnokorejske rakete imaju uređaj za samouništenje, automatski programirano ili sa zemlje komandovano, ako stvar tehnički ne krene dobro. Režim u Pjongjangu već godinama zarađuje „slatke parice” na međunarodnom tržištu raketa: na stotine „skadova” prodato je Iranu u vreme iračko-iranskog raketnog rata gradova, projektil „no dong” je isporučen Iranu gde je poznat pod imenom „šahab-3” i Pakistanu gde ga zovu „gauri”. Najbolji izvozni proizvod Severne Koreje su balističke rakete. Ujedno i glavni diplomatski adut te zemlje. 

Zbog toga, pre će biti da je Rusija iskoristila severnokorejske raketne igrice da bi opravdala jačanje svojih vojnih arsenala na Dalekom istoku. Japan vojno jača, Amerika pojačava vojnu prisutnost na tom delu Pacifika, politička situacija sa naslednikom Kim Džong Ila u Severnoj Koreji još nije sasvim jasna. Pa su Rusi pribegli „maskirovki”.

Nekako istovremeno stižu i vesti da administracija predsednika Baraka Obame odustaje od raketnog štita u Evropi, od raketa u Poljskoj i radara u Češkoj. Iako je to Vašington odmah demantovao ne bi bilo iznenađujuće da instaliranje objekata za „rat zvezda” u Evropi bude obustavljeno. Odnosno da dr Strejndžlav ostane bez posla. Naime, od same najave da će se u Poljskoj i Češkoj postaviti delovi SDI programa bilo je jasno da je takav protivraketni sistem samo jedan element u transformisanom američkom vojnom spektru koji će produbiti značenje pojma o ratovanju bez žrtava premašujući čak i operacije kao što je bilo bombardovanje Jugoslavije 1999. Odnosno, američki vojni stručnjaci počeli su da veruju da je moguće voditi nuklearni rat bez žrtava. Bar ne na američkoj strani. Proučavanje istorije pokazuje da je u slučaju neizbežnosti rata najvažnije odrediti pravi trenutak za njegovo započinjanje. Jer, možda će Amerika morati prva da napadne? Ako postoji takva logika, a ona u vojnim krugovima sigurno postoji jer čemu onda ratno planiranje, onda je Americi potreban raketni kišobran da bi to i uradila bez straha od odmazde po njeno stanovništvo. A to nije onda i priča o bezbednijem svetu kakva nam se već godinama prodaje.

NATO NEĆE POMOĆI UKRAJINI ako bude ugrožena njena teritorijalna celovitost, izjavljuje zvanični predstavnik alijanse. A zašto i bi, nisu pomogli ni nama 1999. godine. Jer, NATO izgleda i ne čuva postojeće države, on pravi nove.

MIROVNE OPERACIJE UN, može li neko definisati granicu između mirotvornih napora i oružanog mešanja?