Rat je kasnio nedelju dana

U obilju činjenica i podataka objavljenih povodom sedamdesete godišnjice od izbijanja Drugog svetskog rata našlo se, i posle svega, onih manje znanih ili sasvim nepoznatih.

Znalo se, na primer, da je Hitler odavno planirao, i temeljno pripremao agresiju na Poljsku, ali ne i da je napad, koji je predstavljao uvod u najveću tragediju dvadesetog veka, i ratno pustošenje planetarnih razmera, trebalo da počne 26. avgusta, a ne, kako se to dogodilo, 1. septembra 1939. godine.

Uz granicu prema Poljskoj već je bila skoncentrisana nemačka vojna sila, kad je nacistički diktator, 25. avgusta, u 15 časova i dva minuta izdao naredbu za napad, koju je potom, iznenada, povukao u 19 sati istoga dana: pedeset i četiri divizije, sa milion i po vojnika, 3.600 oklopnih vozila i 1.500 aviona.

Iznenadnom naredbom zaustavljena je ratna mašinerija koja je već bila u pokretu, ali ne i jedna vojna jedinica čiji zadatak je bio da osvoji neki strateški važan železnički tunel na jugu Poljske. Do ove formacije firerova naredba, iz ko zna kojih razloga, navodno nije na vreme stigla. Tako su vojnici Vermahta u zoru 26. avgusta, bez ikakvog otpora, okupirali tunel i obližnju železničku stanicu na poljskom tlu.

Nacisti su se, preko jedne specijalne delegacije, potom zvanično izvinili Poljacima zbog 'graničnog incidenta', svaljujući krivicu na nekog 'neuračunljivog oficira'”.

Iako je, dakle, još 25. avgusta sve bilo spremno za ostvarivanje „plana Vajs”, šifrovana oznaka za napad na Poljsku, Hitlera su mučile neke nepoznanice. Nije bio, naime, načisto s tim kako će se u slučaju napada ponašati, i šta će preduzeti, Velika Britanija i Francuska, poljske saveznice, i kako će se „pozicionirati” njegov prijatelj Benito Musolini: Italija je, u njegovim planovima, predstavljala silu koja bi mogla da blokira britansku mornaricu u Sredozemlju.

U Hitlerovom kabinetu vladala je toga dana velika napetost i nervoza. Firer je bio okružen jednim brojem nacističkih glavešina i generala. U jednom času pitao je do kada mora izdati naredbu za napad, da bi do njega, kako je bilo planirano, došlo u osvit zore. Iz generalštaba su mu odgovorili: do 15 časova.

Vođi rajha ostalo je još, pre nego što izda naredbu, da primi britanskog ambasadora Nevila Hendersona. Treći rajh je spreman, rekao je „velikodušno” ambasadoru, da garantuje egzistenciju britanske imperije i da joj priskoči u pomoć, gde god, i kad god bude trebalo. Uz jedan uslov: da London „aminuje” napad na Poljsku.

Na kraju razgovora s ambasadorom odglumio je sentimentalnost: on je, naglasio je patetično, „umetnik, slikar, a ne političar”, i kad bude rešeno „poljsko pitanje” on će, eto, moći da se „posveti umetnosti”.

Britanski ambasador još nije stigao da napusti zgradu u kojoj se nalazio kancelarov ured, a Hitler je, sa dva minuta zakašnjenja u odnosu na termin koji mu je „odredio” generalštab Vermahta, u 15 časova i dva minuta izdao napad da se „Poljska uništi”.

Bio je, očigledno, uveren da Britanci neće „mrdnuti prstom” i da samo „blefiraju” tvrdeći da će stati na stranu Poljaka. Tri sata posle izdavanja naredbe za napad na Poljsku, stigla je vest iz Londona: Velika Britanija je demonstrativno potpisala sporazum o vojnom savezu sa Poljskom. London, dakle, ne blefira?

Kratko vreme posle toga, usledilo je novo, takođe neugodno, iznenađenje. Italijanski ambasador predao je fireru Musolinijevo pismo: Italija će, u slučaju napada na Poljsku, ostati neutralna.

Hitler je bio van sebe. Njegov šef propagande Jozef Gebels zapisao je da je „firer prosto urlao”.

Izdao je posle toga (da li zbog svega toga?) novu naredbu: da se, pothitno, zaustavi pokret stravične ratne mašinerije. Za kratko. Hitler je 1. septembra 1939. godine, nešto posle deset sati, obelodanio u Rajhstagu naciji i svetu da su trupe Vermahta tog jutra u 5.45 prešle poljsku granicu i „krenule u – kontranapad”.

I jedno i drugo je bilo pogrešno. I „kontranapad” – nikakvog poljskog napada nije bilo, nacisti su ga sami inscenirali – i vreme: napad na Poljsku počeo je sat ranije nego što je to Hitler rekao.

Detalji koji nisu imali uticaja na pakao koji je usledio: Treći rajh je, uz pomoć svojih saveznika, ušao u najkrvaviji rat u istoriji civilizacije protiv 54 države, rat koji je trajao 2.194 dana. U bitkama od Murmanska i Marseja, Tokija i Torbruka, učestvovalo je 110 miliona vojnika. Palo je između šezdeset i sedamdeset miliona žrtava. Među njima i milion i sedam stotina sa prostora ondašnje Jugoslavije – posle Poljske (uključujući i poljske Jevreje) i Sovjetskog Saveza, procentualno najviše u odnosu na ukupan broj stanovnika iz 1939. godine.