Bolni deo kolektivnog iskustva

Buntovan. Levičarski. Hrabar. Iskren. Beogradski… – ređaju se danima komentari čitalaca na blogu povodom romana „Pisma Danilu Kišu” glumca i reditelja Filipa Gajića, nedavno objavljenog u izdanju kuće „Plato buks” iz Beograda.

Filip Gajić, koji je napisao 12 drama i režirao tridesetak zapaženih predstava s kojima je učestvovao na Bitefu i Sterijinom pozorju, za naš list kaže da se – nalik svom junaku koji sanja da gradi mostove – u svom romanu-prvencu i sam postavio u ulogu arhitekte.

Naime, završivši sa pisanjem knjige imao je utisak kao da je sagradio veliku kulu od podruma do vrha!

Lucidna igra sa čitaocem otkriva se tek na sredini romana, knjiga zbog toga mami na drugo čitanje, a autor o ovom svojevrsnom „projektovanju” i biranju materijala za građu kaže nam sledeće:

– Prepisivao sam više verzija, premeštao delove sa sredine na početak, sa početka na kraj, sa kraja u sredinu, dok kompoziciju nisam arhitektonski rešio.

Priča privlači publiku jer je višeslojna i tajnovita, a tok priče je neizvestan s puno iznenađenja. Tražeći vezu između naslova i sadržaja čitalac otkriva kod i način na koji će čitati roman.

Ovaj naš pisac-arhitekta kao da ne mari previše za statiku. Kaže nam da, bilo da piše ili režira, uvek traži neki „pomereni” ugao, ne samo da bi bio pomeren, već da bi bio živ.

Isti postupak primenio je i pre nekoliko godina režirajući „Zonu Zamfirovu” za koju su pojedini profesori čak tražili zabranu, tvrdeći da je previše „izokrenuta”.

– Haša sredina je konzervativna. Čak i onda kad se njena elita pretvara da je moderna, ne podnosi kada se utvrđene vrednosti podvrgnu subverziji ili osvetle drugačijom bojom.

Zato sam se i ovom knjigom trudio da čitaoca oslobodim predrasuda, jer čovek često ima okoštale stavove u stilu: „Aha, to je tako i tako i nikako drugačije”, a onda mu naglo otvorim neka vrata koja nije video da bi šapnuo sebi „Čekaj, možda nisam dobro shvatio” i ... tako se roman igra sa mozgovima koji nisu sasvim zarđali, a željni su moguće istine koja će ih relaksirati i pročistiti.

Čitalac je zato kao detektiv u lavirintu i sam slaže svoj mozaik.

Nije mu namera bila, dodaje, da nekoga oduševi svojom veštinom, niti je imao nameru da Danila Kiša brani od optužbi za plagijat (da ne otkrivamo previše, ostavljamo to čitaocima), već da ispuni čitaočev duh koji će se nakon čitanja osećati dobro i znati da nije sam samcijat u nesporazumu sa svetom.

– U knjizi je ostavljeno otvoreno da li je junak „bez krivice kriv”. A pošto se radnja dešava u devedesetim godinama, i ako tu temu proširimo na plan naše zemlje, vidimo da se ljudi dijametralno suprotno određuju po pitanju ima li krivice našeg naroda ili nema.

Svi smo svesni manipulacije, ali čovek koji želi da se ispravno postavi često ne zna kako to da učini, jer se isuviše toga što je prikazivano kao istina kasnije jasno ispostavilo da, ipak, nije.

Gajić kaže da bi možda bilo pametno da se okupe ljudi koji imaju autoritet u društvu, a pripadaju i levici i desnici, i sastave knjigu koja bi imala dva početka, te uzročno-posledično objasnili šta smo mi drugima radili a šta drugi nama.

Međutim, kako navodi, u ovom trenutku to nije moguće jer većina autoritativnih ličnosti na čelu nosi krute ideološke nalepnice.

– Manipulacija je toliko snažna da društvo ima deformisanu sliku o sebi, koja stalno generiše sukobe, i društvo čini frustriranim.

Zato će devedesete i biti tema u umetnosti, sve dok to vreme ostaje nejasno ili bez celovitih odgovora. Ili – ili dok ga ne zameni nešto brutalnije. Može pisac da piše i naučnu fantastiku ali i tada će ovo mutno doba progovarati iz njega jer je to bolni deo našeg kolektivnog iskustva, smatra Filip Gajić.