Sahrana

Daiki, Juki i Šoki Fukuzumi su tri živahna brata, deca iz mog komšiluka koje sam podučavala engleski od njihovih predškolskih dana. Godinama ih je mama dovodila i odvodila na časove i iako nismo bili lični prijatelji dovoljno dugo smo se poznavali da je naš poslovni odnos poprimio i određenu ličnu nijansu. Daiki, petnestogodišnjak, je bio u pripremama za prijemni ispit i dolazio je kod mene svakog ponedeljka i petka. Juki i Šoki su osnovci, imaju deset i devet godina i njih dvojica su zajedno dolazili na časove svake srede.

Jedne srede me je njihova mama pitala da li mogu da i naredne školske godine podučavam njene sinove; uobičajena praksa da bi se unapred obezbedio željeni termin i napravio plan za narednu školsku godinu. Te srede smo lepo utanačili vreme. U petak me je gospođa Fukuzumi nazvala i dosta tihim glasom otkazala čas jer je Daiki bio bolestan. Ništa neobično, mislila sam tada. U ponedeljak je Daiki došao, bleđi nego obično, ali sam pretpostavila da je to posledica bolesti.

Bio je, kao i uvek, živahan i glasan i rekao mi je da će se za koju nedelju preseliti kod bake na drugi kraj Japana, ali me je zamolio da nikom to ne kažem. To me je malo začudilo s obzirom na dogovor sa njegovom majkom.

U sredu su došla mlađa braća puna priča o raznim dogodovštinama iz škole i čas je tekao kao i uvek, pun šale i smeha.

Mama je došla po njih i kad sam je ugledala shvatila sam da nešto nije u redu. Uvek besprekorno doterana i upadljivo našminkana prvi put je došla po decu bez imalo šminke i u trenerci. Glas joj je bio tih, potpuna suprotnost njenoj uobičajenoj zvonkosti. Duboko se poklonila i izvinila što je došlo do promene plana, ali deca će prestati sa časovima do kraja meseca jer će ''zbog porodične neprijatnosti'' morati da se sele.

Posle osamneast godina u Japanu naučila sam da ne pitam već samo da slušam šta mi je rečeno. Uskoro sam saznala da je prethodnog petka, kad je Daiki navodno bio bolestan, iznenada preminuo gospodin Fukuzumi, čovek u ranim četrdesetim godinama, atletski građen i zaljubljenik sporta. Od petka do ponedeljka je sahranjen i obavljene su sve ceremonije i rituali i skoro preko noći je počelo novo poglavlje u životu smanjene porodice Fukuzumi.

Ispoštovala sam želju porodice i nisam nikom ništa rekla niti ikog pitala, ali me je kopkalo čemu ta misteriozna tišina. Prvo sam pomislila da je u pitanju samoubistvo jer u takvim slučajevima porodica pokušava da prikrije uzrok smrti, a često i samu smrt, međutim kako sam saznala kasnije, gospodin Fukuzumi je umro u bolnici, od srca, posle maratonske trke.

Do sada sam bila tri puta na poslednjem oproštaju u ovoj zemlji. I u pogledu sahrana, u mnogim aspektima se mnogo razlikujemo od Japanaca. Sahrane su u Japanu kombinacija religije, kulture i rituala. Iako većina Japanaca nije religiozna, određeni rituali i ceremonije se prate i upražnjavaju celog života. Japanci kažu sami za sebe da se rađaju kao šintoisti, a umiru kao budisti. Oko 90% stanovnika ove države se sahranjuje po budističkim ritualima, mada i među njima postoje različiti običaji u zavisnosti od sekte.

Moderan i ubrzan tempo života i mali stanovi su učinili da u slučaju smrti porodice predaju sve pogrebnim kompanijama. Ima ih raznih, sa polukomičnim engleskim imenima kao što su: Happy Life, Life Care, Blue Sky itd. Te kompanije preuzimaju za preveliku svotu novca sve poslove oko daća, kremiranja, sahrane...Po nekim stastistikama, Japan je najskuplja zemlja na svetu što se tiče sahrana.

Prosečna cena sahrane je oko 40.000 američkih dolara. Najskuplje je obezbediti mesto u hramu ili na groblju gde će se položiti urna sa ostacima preminulog, a nimalo jeftinija nije ni usluga koja se plaća svešteniku da bi pronašao najprikladnije posmrtno ime. Po budističkim verovanjima svako dobija novo ime posle smrti kao bi se sprečilo da se preminula osoba vrati na ovaj svet kad god se njeno ime spomene. Sveštenik se trudi da pronađe što komplikovanije ime zasnovano na interesovanjima i aktivnostima preminulog. KAIMIJO, večno ime, može da košta od 2000 do 10.000 američkih dolara u zavisnosti od hrama, sekte i umešnosti sveštenika.

Sahrani (SOŠIKI) prethodi bdenje (OCUJA) i obe ceremonije se moraju obaviti u određene dane. Nikako se ne sme obaviti kad po budističkom kalendaru pada TOBIHIKI, dan koji je najprikladniji za venčanje.

Na ceremoniji bdenja svi su obučeni u crna odela, bez ikakvih metalnih ukrasa ili nakita (jedino su biseri dozvoljeni). Bdenje se najčešće obavlja u velikom holu pri pogrebnim kompanijama. Sveštenik se pokloni, upali tajman i monotonim ritmom i prigušenim glasom recituje SUTRA. Prvo se članovi porodice klanjaju pokojniku i njegovoj slici koja obično prikazuje nasmejano lice preminulog, potom pale tajman i ponovo se klanjaju. Isti ritual ponavljaju svi gosti koji kao poklon ne donose cveće već u specijalnoj koverti, namenjenoj samo za ovu priliku, ostavljaju novčani prilog od 30 do 100 dolara, a i više ako su bili bliži preminulom.

To je vrlo praktičan običaj, s obzirom na astronomske troškove koji očekuju porodicu preminulog. Svaki gost dobija poklon po završetku ceremonije, a to je najčešće zeleni čaj. Uz poklon se dobija i mala kesica sa solju. So služi za pročišćenje i po povratku biste trebali da prospete so sebi iza leđa kako ne biste prizivali smrt u svoju kuću.

Iako je recitovanje sveštenika potpuno nerazumljivo (ne samo meni, već i svim Japancima) monoton ton stvara posebno tužnu atmosferu koja i najsnažnijim tera suze u oči. Mene je sva ri puta kada sam bila na bdenju najviše iznenadilo bdenju, da retko ko plače, a i kad plače to se jedva primeti. Skoro svi gosti, a i sama rodbina imaju izraze lica nalik maskama; to izgleda kao zgrčeni poluosmeh koji nas sa strane ostavlja zbunjenim i iznenađenim. Pitala sam jednu prijateljicu zašto je to tako i ona mi je objasnila da oni imaju jedno lice za javnost koje je potpuno drugačije kad su sami. Ovde je velika vrlina hrabro i ćuteći istrpeti bol.

Sledeće jutro posle bdenja je sahrana i tome najčešće prisustvuju samo najbliži rođaci i prijatelji. Više od 99% Japanaca se kremira posle smrti i ostaci se posle 49 dana odnose u hram i tamo sahranjuju. U poslednje vreme postaje popularno i sahranjivanje (raspršivanje ostataka) u moru ili po rekama, a za one ultra bogate i u svemiru.

Od smrti gospodina Fukuzumija je prošlo šest meseci i meni još uvek nije jasno zašto je sve držano u tajnosti i kako je cela porodica imala toliko snage i discipline da tako brzo nastavi život svojim tokom i da ne podeli tugu sa drugima. Čak i da smrt svog supruga i oca nazove porodičnom neprijatnošću. Ja nisam bila na bdenju gospodinu Fukuzumiju, ali sam sigurna da su sva tri dečaka, kao i njihova mama, imali isti blago nasmešeni i ukočeni izraz na licu. Mora da im je knedla u grlu bila prevelika.