ČARAPA NA SANDALU

Nikad u životu nisam video toliku količinu raznih modela sandala obuvenih preko čarapa kao pre dva dana u Opatiji. Njihove vlasnike – penzionere iz Nemačke, Belgije, Holandije, Češke, Slovačke i drugih zemalja EU posmatrali smo kako ruku pod ruku sa svojim lepšim polovinama krstare ulicama ovog jadranskog bisera. Mermerne terase prelepih hotela i vila bile su preplavljene simpatičnim bakicama i dekicama, koji su neumorno plesali prkoseći svojim godinama i nekolicini mladih ljudi koja se slučajno tu zatekla. Jedna bakica se prosula po podu pri pokušaju da zauzme poslednji slobodan sto u kafiću. Potrčala je ko Bolt u svojim kockastim štiklicama, okliznula se i pala na leđa, ali je uspela da sačuva pinakoladu koju je pobedonosno držala u šaci kao da je osvojila Oskara za najvitalniju žensku ulogu. Dede u njenom društvu su se zajedno sa njom slatko smejale ovoj akrobatici i nastavile da srču koktele, dok je manjina ispod pet banki sa nevericom posmatrala ceo slučaj. Penzosi su bili savršeno organizovani, kao da su konstantno imali međusobnu komunikaciju preko toki-vokija. Za tili čas su preuzeli ceo grad i potisnuli nas u samo jedan lokal, da bi nam tu zadali završni udarac i trijumfalno okupirali sve stolove. Mi smo se potom pokunjeni odvukli u hotel na spavanje, dok su oni marširali ulicama u svojim sandalama na čarape, uživajući u pobedi koju je starost i iskustvo odnelo nad nezrelom romantikom. Ujutru su na doručku kofama trpali u tanjire ogromne količine hrane, kako bi nadoknadili sinoć izgubljenu energiju i stekli zalihe za novo bančenje. Nekoliko puta su mi uvalili lakat kod automata za espreso, a sve mafine (slatke pogačice) i kroasane su mi ispred nosa pozobali kao skakavci. Video sam kako su neki preplašeni gosti iz istočne Evrope, verovatno zbog ranije navučenog straha od gladi, počeli da guraju hotelsku hranu u džepove, da im se nađe za ne daj bože.

Ovo u Opatiji nije ni prva niti poslednja pobeda „sandalaša”. To je pobeda koja traje kao „trajna“ frizura na glavama njihovih gospođa. Svi oni dolaze iz mnogo bogatijih država u kojima red, rad i disciplina, po sistemu Rusoovog društvenog ugovora, donose sigurnost i ogroman standard. Da bismo otputovali na letovanje mi smo morali da se dobro napnemo, uštekujemo nekoliko plata (što je faktički nemoguće), pozajmimo novac od porodice i prijatelja, podignemo kredite koje posle ne znamo kako da vratimo. Pri tom govorim o retkim predstavnicima gotovo nepostojeće srpske srednje klase. Demode gerijatrija koja se može zateći u svakom luksuznom hotelu i letovalištu hrvatskog primorja je penzionisana radnička klasa „trulog” Zapada čije su penzije takve da mogu sve da nas kupe zajedno sa gaćama. Po završetku svog radnog veka oni troše ušteđevinu na uživanje u putovanjima. Naši penzioneri mogu samo da sanjaju da preko socijalnog zabodu boravak u nekoj raspaloj banji, iz koje će se vratiti još gladniji i bolesniji. A da li je oduvek tako bilo? Pamtim kad sam bio klinac da su moji tetka i teča imali love da celu zimu provedu u hotelu u toj istoj Opatiji. Teča bi obukao svoje prugasto odelo sa satenskim prslukom, a tetka stavila svoju omiljenu ogrlicu od ćilibara, pa bi tako satima „tancovali“ po terasama. Tetka nam je posle uvek pokazivala gomilu fotografija razdraganih matoraca iz cele Juge koji su se tamo predivno družili. Sada se teča oporavlja od slomljenog kuka i strah ga je da ode u neku banju na oporavak u kojoj je tretman ekvivalentan visini plata osoblja u banji. Upravo onoliko vremena koliko je meni bilo potrebno da odrastem, bilo je dovoljno za opštu propast i osiromašenje našeg društva.

Ne tako davno mnoge države koje su sada već starosedeoci u EU bile su daleko iza nas. „Dužan ko Bugarska“ ili „kuka ko Grk u apsu“ bile su samo neke od pošalica na račun naših suseda. Slatko smo se smejali čehoslovačkim frizurama i mađarskim cipelama. Dok su oni grcali pod komunističkom čizmom, mi smo čekali da se završi radna nedelja pa da skoknemo do Trsta u šoping. A onda su došle penzije i plate od dve marke... od tog trenutka život u Srbiji, naročito penzionera, sveo se na golo preživljavanje.

Beograd je danas pun predratnih dama koje se još uvek svakoga jutra doteruju i odlaze u šetnju na Kalemegdan odevene u svoju najbolju garderobu. One nikada više neće prošetati svoje bisere u nekom mondenskom letovalištu. A umele bi i te kako damski da se ponašaju. One ne bi tovarile gomile hrane u svoje tanjire, već bi otmeno pojele nekoliko zalogaja uz šoljicu čaja jer još uvek paze na liniju. One nikada ne bi obukle šarene sintetičke kompletiće i debele najlon čarape na plus 30, i bacale opuške na zemlju u nacionalnom parku na Brionima. One još uvek prve izlaze na sve izbore i uredno glasaju u nadi da će im neko obezbediti časniju starost. One su znale za bolje i dobro pamte ta vremena, u koja se vraćaju uz pomoć skleroze i čašice šerija. Ostali koji oduvek pamte samo jad i bedu – njima je možda lakše, ako se uopšte može upotrebiti ta reč. Oni se još uvek nisu uverili ni da je more slano niti su naučili dobro da plivaju. Oni vole leto jer ne moraju da plaćaju drva za ogrev, a i deca su im leti manje gladna. Njima je svejedno ko će pobediti na izborima jer su odavno izgubili svaku nadu. Oni ni ne znaju gde je Opatija.

član grupe „Beogradski sindikat”