Traganje za srećnim ostrvom

Svako od nas ponekad sanjari o srećnom ostrvu gde bi mogao da ode, bar u mislima, a retki su oni koji mogu i da ga naslikaju. Ana Kapor, beogradska slikarka koja već 25 godina živi i radi u Rimu, to može, o čemu svedoči njena izložba koja se može pogledati do 15. septembra u Galeriji ULUS u Beogradu, baš pod nazivom „Insula feliks” (Srećno ostrvo). Posle pauze od dvanaest godina, Kaporova izlaže 28 novih slika, pokazujući da je ostala verna osobenom likovnom jeziku i da je način rada starih majstora moguće upotrebiti na moderan način.

Umetnica traga, i to je neki lajtmotiv u njenom stvaralaštvu, za „idealnim prostorom” i istražuje odnos arhitekture i pejzaža. Ana Kapor je neosporno nasledila umetnički gen od oca Mome, slikara i pisca, a talenat je razvijala zahvaljujući Akademiji lepih umetnosti u Rimu, gde je posle diplomiranja ostala da živi. Danas, posle 25 godina rada, može se reći da ima svoje mesto na evropskoj likovnoj sceni, a veliku podršku svakako je pronašla u životnom partneru, slikaru Vladimiru Pajeviću. Ovaj umetnički par se početkom godine uspešno predstavio nemačkoj publici u Panorama muzeju u Bad Frankenhausenu, na zajedničkoj izložbi koja je trajala četiri meseca, a radovi (oko 150) za ovu priliku su prikupljeni iz raznih kolekcija u svetu. Bio je to presek njihovog dugogodišnjeg rada.

Ana Kapor je održala brojne samostalne izložbe i učestvovala u kolektivnim postavkama u Evropi, SAD i Severnoj Africi, a za „Politiku” o izložbi koja je pred nama kaže:

– Slikekoje vidite nastale su u prethodne tri godine, a srećno ostrvo, njihova tema, jeste mesto na kojem bismo svi hteli da se nađemo. Tragam za idealnim odnosom arhitekture i pejzaža, tražim idealnu sliku, kao i svaki slikar, ali je dobro što ona ne može da se nađe. Jer, to nas, slikare, nagoni da dalje istražujemo. U stvari, tragam za mestom tišine, mira, simetrije, gde bih se osećala dobro. Nisam ga pronašla u stvarnom životu, ali zato pokušavam da ga naslikam.

Izabrali ste da studirate u Rimu, zašto?

Zato što je Italija idealno mesto za studiranje umetnosti. Ono što učite možete da direktno vidite u muzejima. Za studenta je važno da uči na takav način. U Rimu sam napravila mnoge kontakte i bilo je logično da tu, posle, nastavim da živim i radim. Rim prija, ljudi su slični nama, ali za nijansu pitomiji.

Uz Vaše ime neminovno ide ime Vašeg oca, tu su njegova književnost i slikarstvo, kako je bilo odrastati sa tim?

To me je apsolutno označilo, opredelilo; naša kuća je uvek bila otvorena za ljude, u nju su dolazili pisci, slikari, umetnici. Kod nas se uvek gleda sa skepsom kada su dva umetnika u familiji i kada se dete bavi poslom kojim se bavi otac. Ali, u Italiji to nije tako, tu imate izraz „dete umetnosti”. Kristijan de Sika je glumac, a sin je Vitorija de Sike. Alesandro Gasman je odličan glumac, moj vršnjak, on je sin Vitorija Gasmana. I, to nikog ne čudi. Oduvek sam osećala da moram da se borim ne samo sa tim, već i sa svim drugim stvarima. I to je dobro, jer uvek radim punim plućima. Moj otac i ja danas delimo komplimente jedno drugom, potpuno neumereno, smeje se naša sagovornica.

Koliko Vam znači tradicionalan jezik u umetnosti?

Današnja umetnost je napustila tradicionalni jezik, ne koriste se više platno, ulje, drvena podloga. Umetnost je proširila svoje mogućnosti, ali mislim da jezik treba da ostane klasičan što ne znači da slika treba da bude klasična. Danas je avangarda biti figurativni slikar klasične tehnike, jer su svi nešto drugo. A mi smo vrsta u izumiranju.

U čemu uživate pored slikarstva, a šta Vam daje podstrek za nove ideje?

Koliko god volim grad, osećam fizičku potrebu da budem u prirodi. Kada sam ovde odem na Zlatibor, u Italiji odem u Toskanu ili Umbriju. Pejzaži na mojim delima potiču odatle, a pomalo su i iz Šumadije. U mojim slikama građevine i predeli ne postoje stvarno, osim Kastel del Monte , građevine koja postoji u Pulji na jugu Italije. Na mojim slikama nema ljudi, ali se njihovi tragovi vide. Mnogo mi znače i muzika, putovanja i renesansno slikarstvo.

Da li imate svoju kolekciju tuđih slika i gde će gostovati ova izložba posle Beograda?

Slikari su sujetni i vole da gledaju samo svoje slike. Nemam druge slike osim svojih, suprugovih i, naravno, očevih. Posle Beograda, ovu izložbu će na proleće videti publika u Galeriji „Forni” u Bolonji. Osećam se evropskom slikarkom, vidim da to neko prati, da to što radim ima smisla i ostavlja neki trag. Iza toga stoje dve i po decenije rada. Ništa ne može na brzinu da se desi. I, ne treba. Za slikare uspeh preko noći ne postoji. U našem poslu nije važno samo uspeti, treba i trajati.