Трагање за срећним острвом

Свако од нас понекад сањари о срећном острву где би могао да оде, бар у мислима, а ретки су они који могу и да га насликају. Ана Капор, београдска сликарка која већ 25 година живи и ради у Риму, то може, о чему сведочи њена изложба која се може погледати до 15. септембра у Галерији УЛУС у Београду, баш под називом „Инсула феликс” (Срећно острво). После паузе од дванаест година, Капорова излаже 28 нових слика, показујући да је остала верна особеном ликовном језику и да је начин рада старих мајстора могуће употребити на модеран начин.

Уметница трага, и то је неки лајтмотив у њеном стваралаштву, за „идеалним простором” и истражује однос архитектуре и пејзажа. Ана Капор је неоспорно наследила уметнички ген од оца Моме, сликара и писца, а таленат је развијала захваљујући Академији лепих уметности у Риму, где је после дипломирања остала да живи. Данас, после 25 година рада, може се рећи да има своје место на европској ликовној сцени, а велику подршку свакако је пронашла у животном партнеру, сликару Владимиру Пајевићу. Овај уметнички пар се почетком године успешно представио немачкој публици у Панорама музеју у Бад Франкенхаусену, на заједничкој изложби која је трајала четири месеца, а радови (око 150) за ову прилику су прикупљени из разних колекција у свету. Био је то пресек њиховог дугогодишњег рада.

Ана Капор је одржала бројне самосталне изложбе и учествовала у колективним поставкама у Европи, САД и Северној Африци, а за „Политику” о изложби која је пред нама каже:

– Сликекоје видите настале су у претходне три године, а срећно острво, њихова тема, јесте место на којем бисмо сви хтели да се нађемо. Трагам за идеалним односом архитектуре и пејзажа, тражим идеалну слику, као и сваки сликар, али је добро што она не може да се нађе. Јер, то нас, сликаре, нагони да даље истражујемо. У ствари, трагам за местом тишине, мира, симетрије, где бих се осећала добро. Нисам га пронашла у стварном животу, али зато покушавам да га насликам.

Изабрали сте да студирате у Риму, зашто?

Зато што је Италија идеално место за студирање уметности. Оно што учите можете да директно видите у музејима. За студента је важно да учи на такав начин. У Риму сам направила многе контакте и било је логично да ту, после, наставим да живим и радим. Рим прија, људи су слични нама, али за нијансу питомији.

Уз Ваше име неминовно иде име Вашег оца, ту су његова књижевност и сликарство, како је било одрастати са тим?

То ме је апсолутно означило, определило; наша кућа је увек била отворена за људе, у њу су долазили писци, сликари, уметници. Код нас се увек гледа са скепсом када су два уметника у фамилији и када се дете бави послом којим се бави отац. Али, у Италији то није тако, ту имате израз „дете уметности”. Кристијан де Сика је глумац, а син је Виторија де Сике. Алесандро Гасман је одличан глумац, мој вршњак, он је син Виторија Гасмана. И, то никог не чуди. Одувек сам осећала да морам да се борим не само са тим, већ и са свим другим стварима. И то је добро, јер увек радим пуним плућима. Мој отац и ја данас делимо комплименте једно другом, потпуно неумерено, смеје се наша саговорница.

Колико Вам значи традиционалан језик у уметности?

Данашња уметност је напустила традиционални језик, не користе се више платно, уље, дрвена подлога. Уметност је проширила своје могућности, али мислим да језик треба да остане класичан што не значи да слика треба да буде класична. Данас је авангарда бити фигуративни сликар класичне технике, јер су сви нешто друго. А ми смо врста у изумирању.

У чему уживате поред сликарства, а шта Вам даје подстрек за нове идеје?

Колико год волим град, осећам физичку потребу да будем у природи. Када сам овде одем на Златибор, у Италији одем у Тоскану или Умбрију. Пејзажи на мојим делима потичу одатле, а помало су и из Шумадије. У мојим сликама грађевине и предели не постоје стварно, осим Кастел дел Монте , грађевине која постоји у Пуљи на југу Италије. На мојим сликама нема људи, али се њихови трагови виде. Много ми значе и музика, путовања и ренесансно сликарство.

Да ли имате своју колекцију туђих слика и где ће гостовати ова изложба после Београда?

Сликари су сујетни и воле да гледају само своје слике. Немам друге слике осим својих, супругових и, наравно, очевих. После Београда, ову изложбу ће на пролеће видети публика у Галерији „Форни” у Болоњи. Осећам се европском сликарком, видим да то неко прати, да то што радим има смисла и оставља неки траг. Иза тога стоје две и по деценије рада. Ништа не може на брзину да се деси. И, не треба. За сликаре успех преко ноћи не постоји. У нашем послу није важно само успети, треба и трајати.