Ubistvena privatizacija „Frans telekoma”

Od našeg dopisnika
Pariz, 16. septembra – Direktor „Frans telekoma” Didije Lombar nazvao je to „modom samoubistava”, zbog čega se potom nespretno izvinjavao tvrdeći da je pogrešno upotrebio englesku reč.

Reč je o 23 samoubistva u njegovom preduzeću u poslednjih osamnaest meseci koja su uzdrmala francusku javnost. Poslednje u nizu dogodilo se prošle nedelje, kada se tridesetdvogodišnja službenica bacila kroz prozor pariskog sedišta ovog vodećeg francuskog preduzeća za telekomunikacije, čiji je jedini akcionar država. Tehničar „Frans telekoma”, koji je nekoliko dana pre toga zabo sebi nož u stomak za vreme sastanka, preživeo je i danas svedoči da je ovaj gest unapred osmislio i pripremio kako bi skrenuo pažnju na uslove rada.

„To sam uradio u trenutku kada su mi precizirali da više nisam nizašta”, izjavio je ovaj četrdesetdevetogodišnjak francuskim medijima po izlasku iz bolnice. On je objasnio da mu je šef prethodnog dana saopštio da više nije kvalifikovan za posao koji je do tada obavljao i da će biti prebačen na drugo radno mesto.

„Danas više nemam budućnost, moje fizičko zdravlje je narušeno, kao i psihičko, ali ne žalim ni zbog čega”, rekao je skrhano.

Svedočanstva o psihičkom pritisku kome su izloženi zaposleni u „Frans telekomu” ne prestaju da se nižu u štampi.

Ova situacija je, međutim, samo kulminacija problema koji prate preduzeće još od kraja devedesetih godina, kada je započet širok plan restrukturisanja sa ciljem da se odgovori na sve veću konkurenciju i uđe u trku za monopol na svetskom tržištu, na kome „Frans telekom” danas ima 174 miliona klijenata. Kult trenutnih rezultata se uvukao u ovo preduzeće sa 80 odsto državnih službenika koji su se teško prilagodili novim zahtevima menadžmenta, koje je ponekad išlo dotle da od njih traži da opravdaju duži odlazak u toalet.

„Frans telekom” je prvi javni servis u Francuskoj koji je skliznuo u privatizaciju. Početkom 2000. godine talas samoubistava je zapljusnuo još jedno javno preduzeće koje se uputilo u ovom pravcu – elektrodistribuciju (EDF).

Sagovornik „Politike”, inženjer u „Frans telekomu” koji je želeo da ostane anoniman, objašnjava uzroke ovakvog stanja.

„Mnogi nisu mogli da prate promenu logike poslovanja koja je usledila, sa pojavom konkurencije i tehnološkom evolucijom. ’Frans telekom’ je trebalo da počne da funkcioniše kao privatno preduzeće, kome je osnovni cilj rentabilnost. U njemu se, međutim, održala kultura preduzeća sa velikim brojem državnih službenika i jakim sindikatima, daleko od privatnog biznisa, u kome vlasnici odlučuju, a zaposleni slede kao jedan čovek”, objašnjava naš sagovornik i dodaje da se ubrzo postavio problem velikog broja zaposlenih pošto se preduzeće našlo u velikim finansijskim dugovima između 2000. i 2002. godine.

„U takvim uslovima direkcija je počela agresivno da nameće svoju politiku”, konstatuje ovaj visoki službenik koji radi na projektima tehnološkog razvoja.

Situacija se dodatno pogoršala u poslednjih pet godina, od kada traje korenita reorganizacija službe, koja se manifestuje u stalnoj promeni ljudi i misija koje su im poverene.

Za našeg sagovornika suština problema je u „katastrofalnom” načinu na koji se upravlja preduzećem. „Stalna reorganizacija dovodi do toga da ljudi ne razumeju u kom pravcu ide preduzeće. Planovi direkcije nisu koherentni, nisu u skladu sa opštom vizijom i planovima koji su pravljeni dve godine pre toga”, objašnjava.

„Frustracija je utoliko veća što se na svaka tri do šest meseci nameće smanjenje budžeta od 10 do 30 odsto, a sa druge strane se u javnost izlazi sa podacima o izuzetnim rezultatima i velikoj zaradi, pa zaposlenima nije jasno zašto se preduzimaju tako drakonske mere. Ovim podacima se manipuliše i oni ne odražavaju pravo stanje, već služe samo da bi se podigle akcije na berzi”, kaže ovaj stručnjak odbacujući mogućnost da je ekonomska kriza uticala na stanje u preduzeću koje naročito dobro posluje sa markom „Oranž”.

Kao i njegove kolege, naš sagovornik svedoči o posledicama koje ova „kultura” lažnih rezultata ima na zaposlene.

„Nisam došao do toga da se ubodem nožem u stomak, ali je izuzetno demotivišuće što mi svaka četiri meseca obećavaju da ću dobiti budžet za projekte, a potom se ništa ne dešava. Efikasnost mog rada je ravna nuli. To je gore od stagnacije.”

Komentarišući seriju samoubistava, ovaj inžinjer kaže da nije u pitanju to što je nesrećnim službenicima saopšteno da moraju da promene radno mesto, već što su ponašanje menadžmenta doživeli kao zabijanje noža u leđa, nakon godina koje su proveli služeći preduzeću.

„Menadžment ih apsolutno nije uzeo u obzir”, zaključuje sagovornik „Politike”.