Izražavaj se diplomatski

Kada čovek živi u inostranstvu, ono najbitnije nije govoriti jezik bez akcenta. Štaviše, ako je izražavanje na stranom jeziku gramatički pravilno, što se najbolje postiže čitanjem, akcenat će vam uvek oprostiti. Meni su nekoliko puta raznorazni poslodavci i prijatelji govorili da se oseća neka šarmantna strana intonacija u mom govoru, ali da se ne može utvrditi odakle potiče.

Čak su mi rekli da im se dopada i da je nipošto ne menjam.

U inostranstvu je mnogo teže uklopiti se u sredinu i paziti da se u svakodnevnom životu previše ne štrči. Način izražavanja odgovara načinu razmišljanja i kulturološke razlike ponekad dovode do toga da se sagovornici u potpunosti ne razumeju, iako govore isti jezik.
Francuski se oduvek smatra za najpodobniji jezik za diplomatsko izražavanje, što nije neosnovano. Veoma često se koriste prenesena značenja, slikovitost, dvosmislenost, umanjivanje intenziteta iskaza i uvijeno ograđivanje.

Na primer, jedna francuska televizijska stanica je prenela neku vest sa BBC-ja i novinarka je u doslovnom prevodu rekla, “u svakom slučaju, to je ono što BBC misli da zna.” Umesto da kaže da je neko nešto “rekao”, Francuz će reći da je on to “nagovestio” ili “natuknuo”. U bukvalnom prevodu, laisser entendre znači “dopustiti da se nešto na neki određeni način shvati”. Daleko bilo da ja za nekoga tvrdim da je nešto rekao, jer sam možda samo ja to tako shvatio.

Predsednik kućnog saveta moje zgrade nije ni diplomata ni romanopisac nego računovođa, poreklom iz jednog malog mesta u Normandiji, pa je ipak napisao veoma elegantno pismo firmi koja održava našu zgradu, koje je otprilike glasilo: “Prema iskazima nekih stanara naše zgrade, izgleda da grejanje nije u njoj obustavljeno, iako je već nastupio kraj grejne sezone. Da li biste mogli da proverite da li je zaista tako, kako biste nam u tom slučaju isključili grejanje i omogućili da uštedimo na već visokim cenama goriva?” Ne samo da se ogradio od mišljenja svojih komšija koje uostalom nije ni naveo, nego se i pravda na cene goriva umesto da dovede u pitanje nesposobnost firme koja nam održava zgradu da pošalje jedan obični faks... Zbog toga se sa njim često raspravljam preko interneta, naravno veoma uvijeno i diplomatski – što mnogo jače zna da povredi čoveka – jer njemu smeta kada ja pišem istoj firmi na mnogo direktniji način, kao da se još uvek nalazim u Srbiji.

Doduše, meni ta firma brže odgovara na pisma nego njemu, jer se ja ne izvinjavam što pišem, a kada mi se odgovor ne sviđa, onda navedem i poneki član odgovarajućeg zakona koji je na snazi kako bih dobila drugačiji.

Francuski jezički čistunci vole da opisno prevode engleske reči, ali se one u poslovnoj ili finansijskoj terminologiji ostavljaju u originalu kako bi se efikasnije poslovalo. Kakav god tekst da prevedete na francuski, sa bilo kojeg drugog jezika, biće duži od originalnog. Smejala sam se od sveg srca kada sam na sajtu Haškog tribunala za ratne zločine, odakle sam htela da pročitam zapisnike sa suđenja našim političarima, primetila da je svaka deseta stranica ostavljena prazna kako bi se omogućilo prevođenje na francuski a da se previše ne poremeti broj stranica.

Toliko komplikovanje je veoma naporno u svakodnevnom životu jer ljudi smatraju da ste neotesani ako ne poštujete njihov način uvijenog izražavanja. Iskrenost nije na ceni, a pogotovo ne u firmi, među kolegama. Jednom su me sve koleginice bojkotovale jer sam rekla pred šeficom da smo na kraju živaca i da pomišljamo na kolektivnu ostavku, a bojkot je prestao kada smo dobile kolektivnu povišicu.

Možda će diplomatska distanca s vremenom nestati sa dolaskom novih generacija iz siromašnih predgrađa koje menjaju francuski jezik, skraćuju reči i uvode strane ili „šatrovačke“ izraze. Postoje inicijative da se adaptira starinski način izražavanja koji ne odgovara modernom globalizovanom društvu, ali ne donose uvek plodove jer nisu u skladu sa francuskim duhom. Na primer, mnogi šefovi će vam se obraćati sa “ti” ukoliko je takav običaj u celoj firmi, jer pokušavaju da u poslovanju imitiraju anglosaksonske zemlje.

Meni je veoma teško da im na sličan način uzvraćam i takvo ponašanje me destabilizuje jer više nemam osećaj da se obraćam pretpostavljenom. Treba reći i to da se Britanci svima obraćaju sa “you” koje se gramatički prevodi i sa “ti” i sa “vi”, ali uvek znači “vi” u odnosu sa ljudima koji vam nisu ni prijatelji ni porodica.

Njihova čuvena uzdržanost i stav da “preterana bliskost dovodi do prezira” koji je prerastao u poslovicu, nipošto se ne slažu sa oslovljavanjem na “ti” što su Francuzi propustili da primete, da ne kažem da nisu uspeli da shvate.

Često poželim da umesto Francuske živim u pragmatičnoj Americi gde se cene istina i iskrenost. Nedavno čitam da je Umberto Eko otišao u Ameriku i tamo poželeo da zovne svoju banku jer je izgubio kreditnu karticu. Zamolio je jednu prijateljicu da telefonira jer je bolje znala engleski, ali je bankarski službenik odbio da joj dâ poverljive informacije. Kada je Umberto sam uzeo slušalicu i predstavio se kao gospodin Eko, bankarski službenik mu je dao sve podatke jer nije ni u jednom trenutku pomislio da bi neko drugi mogao da se predstavi kao on.

Amerikanci su bili izgubili poverenje u Bila Klintona za vreme afere Levinski ne zbog toga što je prevario suprugu – što u puritanskoj Americi i jeste nezamislivo – nego zato što je lagao da nije. Zato je našim ljudima verovatno lakše da se uklope u Americi, nego što je to u Francuskoj.

Mislim da mi u inostranstvu najviše nedostaje naš jasni način izražavanja i nedostatak dvosmislenosti. Bez obzira što nam je jezik možda siromašniji od francuskog, na njemu uspevamo da dočaramo mnogo više i izgradimo jasnije međuljudske odnose.

Parižani nisu dovoljno spontani i ne dolaze na kafu kada ih pozovete, jer se plaše da očekujete da oni zauzvrat pozovu vas. Do te mere se ljudi klone jedni drugih, da se odnedavno organizuje “praznik komšiluka” prilikom koga opština po celom gradu lepi plakate koji vas pozivaju da tokom jednog dana pozdravljate komšije i možda sa njima organizujete neki piknik.

Zar je zaista potrebno da opština podstiče dobre komšijske odnose?To sam se iskreno pitala sve dok nisam saznala da je, prema ispitivanju javnog mnjenja, za Francuze najbolji komšija onaj kojega nikada ne vide i ne čuju.

Naravno, ima i ljudi koji podsećaju na naše, koji znaju da izgrade prijateljstvo i koji prihvataju da sa tobom odu u restoran ili na neku izložbu. Doduše, svako plaća za sebe, pa čak i onda kada ste pozvani na neki rođendan. Tu će vam ponekad reći šta treba da donesete, hranu, piće ili desert, a ponekad će sve sami da spreme a vi ćete dodati neku malu novčanu participaciju.

Pa da – čist račun, duga ljubav.

Kada niko nikome ništa ne duguje, jezik i može da bude uvijen, kako bi se sagovornici držali na distanci. Tako nikome nije ni potrebno da bilo šta raščišćava i ispravlja krive Drine, kada je već sve bolno jasno.