Na Zvezdaru sam se peo jedne večeri...

Zvezdara Teatar. To je daleko, na kraju. Sat tramvajem ili dva peške. Bulevarom Revolucije. Dobro, u redu je, ulicom Kralja Aleksandra. Mada se kralju ne daje ulica sa dućanima na haubama. Logičnije mi je da tamo odlazim Bulevarom nego Kraljevom ulicom. Jer i Zvezdarom su, kao svima odavde protutnjale revolucije: preživela je prinudne uprave, štrajkove upozorenja, nebrojeno promena garniture u prvim redovima. Na njenim premijerama viđani su zajedno oni koje ni privođenjem nije bilo moguće spojiti.

Protokol Zvezdare, to je ideološki dijagram Srbije. Daleka Zvezdara. Daleko od koga? Pa u komšiluku je, takoreći preko puta, Jovan Ćirilov, planeta pozorišnih informacija. Zvezdara je zato pred opasnošću i privilegijom da bude merena svetskim aršinima. A kako se, recimo, njujorško pozorište Elen Stjuart nalazi daleko od Brodveja, a jedan Džordž Kouc stvara na periferiji San Franciska, Zvezdara bi u odnosu na njih, statusno i stambeno, mogla biti – Vest End. Institucionalizovani bulevar. Populizam na visokoj nozi. Sada već sa osećanjem obaveze prema profitabilnoj toleranciji. Malo-malo pa gej likovi u predstavama.

O dometima Zvezdare najčešće se govori van Zvezdare, u drugim pozorištima, kad „promaše temu”. „Uh, to je kao Zvezdara”, „Čist zvezdarski komad”, „Nije to za Atelje, to je za Zvezdaru” itd. Atrofirani kritičari otvoreno mrze lakoću Zvezdare, njenu povremenu vulgarnu zalaufanost, preterizam. Nekako je zgodna za kritikovanje. Možda zato što odande nikad ne stižu demantiji, pretnje, pozivanje na njihovog ili kritičarevog šefa. Mirno, manje-više bez reklame, živi teatar u ulici Milana Rakića. Nepromenljiva, sedativna Daca javi se telefonom, informiše, podseti, rezerviše. Ne zamera, ne insistira, ne zlopamti. I tako nikakva kritika Zvezdari ne može pomoći. Ni odmoći. Zvezdara je osećanje, stanje, opredeljenje i ono nije u vezi ni sa repertoarskim ni sa estetskim kriterijima. Publika Zvezdare nema profil, ona je neuhvatljivog društvenog i intelektualnog statusa. Njeno prisustvo nije modnih poriva, to nije pomama za pedigre-provodom, to je prosto misija. Ona je tu zato što je tu i tome nije potrebno nikakvo tumačenje. U džipu ili trolom, blindirani ili sa proleterskim ispisnicama, gledaoci Zvezdare dolaze na kulturnu rekreaciju i ne idu kući bez minimum deset minuta ovacija; nevažno je da li je predstava super ili – debakl.

Niko, kao Zvezdara, nema takvog prijatelja koji će te direktno gledati u oči i hvaliti predstavu koju je jedva preživeo. Zbog premijere u Zvezdari preleću se okeani, zaboravljaju partijske ostrašćenosti i teške reči. U holu-kafani tutnu jedni drugima ruku ljuti neprijatelji. Sve se to događa u vazda privremenom prostoru, više puta renoviranom, a opet stalno opasnom po život. Obnovljen ili ne, isto je: sala zimi hladna, leti vruća, sedišta minimalna kao avionska, moraš da se stisneš, da budeš intiman, jer nema ti izlaska do pauze. I stalno su u planu novi radovi.

Teško je formulisati i prototip umetnika Zvezdare; čas buntovnik, čas režimski, nacionalan a internacionalan, spolja elegancija, a unutra neplaćeni infostan. Tom svemu, odjednom, najviše su ličili delo i lik Ace Popovića. Čovek sa šeširom, „lenonkama” i cigarom. Žena mu kao da joj je frizer Botičeli. Jedno od poslednjih pojavljivanja bilo je za premijeru njegove režije „Baš-bunara”. Predstava jednako Aca. Vikanje, opljuvavanje, Ruža Sokić sa tri sise od fudbalskih lopti pod džemperom, tri u krilu. I još se ljulja. Prehrabro, prejako, preterano, preopasno, pre svih. Sve to što nije bilo moguće u drugim pozorištima, a što je pisalo kod Ace, dogodilo se u Zvezdari. Čas oponent, čas državni, čas plaćenik, čas golja, apartijac i simpatizer, pisac režimskih predgovora... sve u istom kaputu, šta ćeš, mora se, treba jesti leba. Zato Acu najradije vidim u miljeu Zvezdare. Ispod kaputa mu vri od nepristojnih epizoda i rečničkog kalambura, spremnog da se razveje u najogavnije glagolisanje ili lepljivu omamu. Jednom sam, u intervjuu, kazala Aci: Čas ste podobni, čas niste, dopuštaju vas pa zabranjuju... Odgovorio je: „Ja sam stalno isti, oni se menjaju.”

Nailaze i druge slike. Tu sam, u scenografiji „Profesionalca”, razgovarala sa Batom Stojkovićem kad je dobio „Dobričin prsten”. Zatim „Urnebesna tragedija”: Batin Vasilije i Rajna Milene Dravić kao par koji će na trenutak obustaviti rafalno ludilo oca u tumačenju Lazara Ristovskog. Laza sa desnicom u gipsu, a levom drži pucaljku na gotovs, sve u svrhu zaštite deteta, odnosno Anice Dobre. „Lari Tompson”: Bata ogrnut crnim plaštom, Bora Todorović govori zašto se vratio pozorištu. Duško Kovačević objašnjava šta znači kad glumac odustane od uloge: „To je kao kad bi jedne noći jedan hirurg rekao da neće da operiše.”

Jagoš Marković i „Moji sinovi” Maramba. Jagoš sa loknama i „vudijevskim” naočarima. Saopštava da ima nameru da pobedi sebe. Olivera Marković je to sigurno uspela kao majka Leposava. Upozorava ćerku (Branku Šelić): „Ćerko, isprošena devojka koja se sa drugarice vaća mora da pazi mnogo jer od familije od drugarice prve će se spletke spravu. Daj ne drljavi, daj to slatko!” Zatim provala aplauza. Kako kod Maramba piše da smo sve i svašta, Jagoš udari „Cojle, Manojle” uz klavir. Ludilo u kojem su se pomamile Dara Džokić i Anita Mančić.

Kad bi se, van svake hronologije, kako i život u Zvezdari teče, polepili kadrovi iz tamošnjeg kafanskog predvorja, bila bi to simpatična storija: u slobodnom razletu Šerbedžijina deca koju mu je Lenka prekomandovala ne bi li se prizemljio posle burnog zorovanja sa Batom, Duškom, Gagom. Ljilja sa lepom ćerkom i najneobičnijim šeširima, Bogdan Diklić sa renden-snimcima života, Duško sa svojom Lenom, Žiža na braniku večnog entuzijazma, Brka hvata korak sa izazovima produkcije... A Pera Đurđević? Stvarno, gde je Pera?! U foto-spomenaru, po zidovima, okolo, najlepše glumice Jugoslavije: Milena, Ljiljana, Dara, Anica. Prštalo je od glume Pleše, Bate, Laze, Danila, Mire, Diklića, Bore, Gage, Lauša. U istoriji teatra na Balkanu ostaće portret žene na istorijskoj vetrometini u neponovljivoj interpretaciji Mirjane Karanović. Do besvesti igrano „Mrešćenje šarana”. Kakav je bio Lauševićev grof Vranicki u „Čarugi”! Beli sako, zalizana kosa, lula u zubima. Jagma je vladala za bosanskim jaranima iz „Audicije”...

Dolazim da pravim reportažu o zagrebačkom Teatru u gostima. Kao mlada novinarka, bez pardona se obraćam Relji Bašiću: „Gospon Relja, dobro se držite za svoje godine?”

„Djevojčice, ne držim se, ali iza je zid pa sam se malo oslonio”, odgovara mi.

U šminkernici Ana Karić: „Da li znate koliko vas Beograđani vole?”

Iz ogledala mi odgovara uzdah sa osmehom jedne od najizazovnijih dama jugoslovenske scene: „Ddda, znam, hvala ljepa.”

Zvezdara, to je kuća komada Dušana Kovačevića. Koji najčešće podrazumevaju onaj astal, što od „Mrešćenja šarana” glumi iz predstave u predstavu. Kovačević je opet domaćin od Zvezdare, a biće da je i Zvezdara domaćin njemu: kad se tu vrati iz kafanskih ili diplomatskih avantura. Srećan je čovek koji ima kuću. A Zvezdara je kuća i onima koji misle da je nemaju.