На Звездару сам се пео једне вечери...

Звездара Театар. То је далеко, на крају. Сат трамвајем или два пешке. Булеваром Револуције. Добро, у реду је, улицом Краља Александра. Мада се краљу не даје улица са дућанима на хаубама. Логичније ми је да тамо одлазим Булеваром него Краљевом улицом. Јер и Звездаром су, као свима одавде протутњале револуције: преживела је принудне управе, штрајкове упозорења, небројено промена гарнитуре у првим редовима. На њеним премијерама виђани су заједно они које ни привођењем није било могуће спојити.

Протокол Звездаре, то је идеолошки дијаграм Србије. Далека Звездара. Далеко од кога? Па у комшилуку је, такорећи преко пута, Јован Ћирилов, планета позоришних информација. Звездара је зато пред опасношћу и привилегијом да буде мерена светским аршинима. А како се, рецимо, њујоршко позориште Елен Стјуарт налази далеко од Бродвеја, а један Џорџ Коуц ствара на периферији Сан Франциска, Звездара би у односу на њих, статусно и стамбено, могла бити – Вест Енд. Институционализовани булевар. Популизам на високој нози. Сада већ са осећањем обавезе према профитабилној толеранцији. Мало-мало па геј ликови у представама.

О дометима Звездаре најчешће се говори ван Звездаре, у другим позориштима, кад „промаше тему”. „Ух, то је као Звездара”, „Чист звездарски комад”, „Није то за Атеље, то је за Звездару” итд. Атрофирани критичари отворено мрзе лакоћу Звездаре, њену повремену вулгарну залауфаност, претеризам. Некако је згодна за критиковање. Можда зато што оданде никад не стижу демантији, претње, позивање на њиховог или критичаревог шефа. Мирно, мање-више без рекламе, живи театар у улици Милана Ракића. Непроменљива, седативна Даца јави се телефоном, информише, подсети, резервише. Не замера, не инсистира, не злопамти. И тако никаква критика Звездари не може помоћи. Ни одмоћи. Звездара је осећање, стање, опредељење и оно није у вези ни са репертоарским ни са естетским критеријима. Публика Звездаре нема профил, она је неухватљивог друштвеног и интелектуалног статуса. Њено присуство није модних порива, то није помама за педигре-проводом, то је просто мисија. Она је ту зато што је ту и томе није потребно никакво тумачење. У џипу или тролом, блиндирани или са пролетерским исписницама, гледаоци Звездаре долазе на културну рекреацију и не иду кући без минимум десет минута овација; неважно је да ли је представа супер или – дебакл.

Нико, као Звездара, нема таквог пријатеља који ће те директно гледати у очи и хвалити представу коју је једва преживео. Због премијере у Звездари прелећу се океани, заборављају партијске острашћености и тешке речи. У холу-кафани тутну једни другима руку љути непријатељи. Све се то догађа у вазда привременом простору, више пута реновираном, а опет стално опасном по живот. Обновљен или не, исто је: сала зими хладна, лети врућа, седишта минимална као авионска, мораш да се стиснеш, да будеш интиман, јер нема ти изласка до паузе. И стално су у плану нови радови.

Тешко је формулисати и прототип уметника Звездаре; час бунтовник, час режимски, националан а интернационалан, споља елеганција, а унутра неплаћени инфостан. Том свему, одједном, највише су личили дело и лик Аце Поповића. Човек са шеширом, „ленонкама” и цигаром. Жена му као да јој је фризер Ботичели. Једно од последњих појављивања било је за премијеру његове режије „Баш-бунара”. Представа једнако Аца. Викање, опљувавање, Ружа Сокић са три сисе од фудбалских лопти под џемпером, три у крилу. И још се љуља. Прехрабро, прејако, претерано, преопасно, пре свих. Све то што није било могуће у другим позориштима, а што је писало код Аце, догодило се у Звездари. Час опонент, час државни, час плаћеник, час гоља, апартијац и симпатизер, писац режимских предговора... све у истом капуту, шта ћеш, мора се, треба јести леба. Зато Ацу најрадије видим у миљеу Звездаре. Испод капута му ври од непристојних епизода и речничког каламбура, спремног да се развеје у најогавније глаголисање или лепљиву омаму. Једном сам, у интервјуу, казала Аци: Час сте подобни, час нисте, допуштају вас па забрањују... Одговорио је: „Ја сам стално исти, они се мењају.”

Наилазе и друге слике. Ту сам, у сценографији „Професионалца”, разговарала са Батом Стојковићем кад је добио „Добричин прстен”. Затим „Урнебесна трагедија”: Батин Василије и Рајна Милене Дравић као пар који ће на тренутак обуставити рафално лудило оца у тумачењу Лазара Ристовског. Лаза са десницом у гипсу, а левом држи пуцаљку на готовс, све у сврху заштите детета, односно Анице Добре. „Лари Томпсон”: Бата огрнут црним плаштом, Бора Тодоровић говори зашто се вратио позоришту. Душко Ковачевић објашњава шта значи кад глумац одустане од улоге: „То је као кад би једне ноћи један хирург рекао да неће да оперише.”

Јагош Марковић и „Моји синови” Марамба. Јагош са локнама и „вудијевским” наочарима. Саопштава да има намеру да победи себе. Оливера Марковић је то сигурно успела као мајка Лепосава. Упозорава ћерку (Бранку Шелић): „Ћерко, испрошена девојка која се са другарице ваћа мора да пази много јер од фамилије од другарице прве ће се сплетке справу. Дај не дрљави, дај то слатко!” Затим провала аплауза. Како код Марамба пише да смо све и свашта, Јагош удари „Цојле, Манојле” уз клавир. Лудило у којем су се помамиле Дара Џокић и Анита Манчић.

Кад би се, ван сваке хронологије, како и живот у Звездари тече, полепили кадрови из тамошњег кафанског предворја, била би то симпатична сторија: у слободном разлету Шербеџијина деца коју му је Ленка прекомандовала не би ли се приземљио после бурног зоровања са Батом, Душком, Гагом. Љиља са лепом ћерком и најнеобичнијим шеширима, Богдан Диклић са ренден-снимцима живота, Душко са својом Леном, Жижа на бранику вечног ентузијазма, Брка хвата корак са изазовима продукције... А Пера Ђурђевић? Стварно, где је Пера?! У фото-споменару, по зидовима, около, најлепше глумице Југославије: Милена, Љиљана, Дара, Аница. Прштало је од глуме Плеше, Бате, Лазе, Данила, Мире, Диклића, Боре, Гаге, Лауша. У историји театра на Балкану остаће портрет жене на историјској ветрометини у непоновљивој интерпретацији Мирјане Карановић. До бесвести играно „Мрешћење шарана”. Какав је био Лаушевићев гроф Враницки у „Чаруги”! Бели сако, зализана коса, лула у зубима. Јагма је владала за босанским јаранима из „Аудиције”...

Долазим да правим репортажу о загребачком Театру у гостима. Као млада новинарка, без пардона се обраћам Рељи Башићу: „Госпон Реља, добро се држите за своје године?”

„Дјевојчице, не држим се, али иза је зид па сам се мало ослонио”, одговара ми.

У шминкерници Ана Карић: „Да ли знате колико вас Београђани воле?”

Из огледала ми одговара уздах са осмехом једне од најизазовнијих дама југословенске сцене: „Ддда, знам, хвала љепа.”

Звездара, то је кућа комада Душана Ковачевића. Који најчешће подразумевају онај астал, што од „Мрешћења шарана” глуми из представе у представу. Ковачевић је опет домаћин од Звездаре, а биће да је и Звездара домаћин њему: кад се ту врати из кафанских или дипломатских авантура. Срећан је човек који има кућу. А Звездара је кућа и онима који мисле да је немају.