Tri čarobnjaka

Dok sam neki dan slušala ansambl „Le Arts florisan”, u jeku maratonskog Enesku festivala koji se zahuktava u Bukureštu, shvatila sam koliko sam bila u pravu kad sam mislila da ih Beograd jednom mora čuti. Vilijam Kristi je izveo Hendlov oratorijum „Suzana” zaista izvanredno i muzički besprekorno. Ali ono drugo što me je fasciniralo i što me uvek, i sve više fascinira to je kolektivno osećanje sreće zbog muzike. Ovde su svi izvođači toliko uživali da je već sama ta činjenica bila kao plima ili zaraza. Onda smo svi bili srećni.

Umesto užine

Ovaj oratorijum, pisan u Londonu, na engleskom, jako liči na operu, i to onu italijansku. Zato je mudri Kristi dao da se napravi mala inscenacija, blago režirani scenski detalji. Pevači glumuckaju, glume kroz pevanje, i baš ta mala mera: jedna slika u ruci baritona, malo kretanje preko scene, poneki dodir pevača u duetu, malo više grimasa i pokreta nego što je uobičajeno na koncertnom podijumu, sve deluje lako, „opušteno” što bi rekli mladi, i nekako besprekorno.
Muzičari sviraju „istorijski”, tj. bez vibrata, lako, nema patosa ali je ipak sve puno emocija. Dakle, ko je Suzana i šta joj se desilo uopšte nije tema. Samo je važno da joj je Hendl posvetio 160 minuta divne muzike.

Čarobnjak Vilijam sve je to izveo sa pažljivim nemarom. On uživa što diriguje, i svi drugi s njim uživaju što su tu.

Solista je bilo više. Među glavnima je odlični kontratenor Maks Emanuel Cenčić a izvrsna je bila i Ona, Suzana.

Čajanka u pet

Ali... uvek pogreše oni koji odu pre kraja. Tako su izgubili oni malobrojni što su trčali na sledeći koncert i koji nisu sačekali treći čin jer je tada nastupio drugi kontratenor. Ovog puta kosook. I sada, zapamtite ovo ime ako ga već ne znate:  David DK Li.  Taj je čudo. Ta ekspresija, ta moć i muška snaga (u muškom telu) „ženskog” glasa! Ima ga i na Ju tjubu.

I ser Vilijam povremeno „peva” sa pevačima, naravno samo otvara usta ali je jasno da zna ceo tekst „Suzane” napamet. „Le Arts florisan” smo, inače, dobili za užinu. Ovaj koncert je bio, kao i mnogi drugi programi,  takoreći usred radnog vremena, u pet po podne. Umesto čaja.

A uz čaj i kolači

Orkestru francuskog Radija trebalo je dva koncertna dana da se publici istinski umili. Uspeli su to tek na kraju drugog nastupa, u Petoj simfoniji Čajkovskog koju je Dmitrij Kitajenko – najzad svoj na svome! – uradio u velikom stilu. S dozom potrebnog patosa, široko.  

Ali, prilikom prvog nastupa, dan ranije, sa Orkestrom francuskog radija i Kitajenkom, svirao je pijanista Rudolf Buhbinder. Njegova biografija je puna zanimljivih detalja o njegovim kolekcionarskim strastima i sposobnostima ali i strasti izvođenja svih Betovenovih sonata a njegova koncertna agenda fenomenalno ispunjena svim najvažnijim festivalima na svetu. Ovde je svirao Rahmanjinova, Varijacije na Paganinija, ali je to radio tako kao da mu se negde zaturila prva strana partiture pa ne zna kojoj epohi pripada kompozitor. Svirao  je plitko, površno i neopravdano veselo. A onda je sve „popravio” transkripcijom  (svojom?) „Na lepom plavom Dunavu” Johana Štrausa, kojom je na bis počastio publiku. Ma, stvarno nije morao.

Dva stamena, gabaritna gospodina, Kitajenko i Buhbinder delovali su na sceni kao dva odvojena planinska lanca mada su isti program pre Bukurešta izveli i u Pragu a posle će i u Hamburgu.  

Šarl Ditua i Londonski kraljevski orkestar prihvatili su zadatak umetničkog direktora Holendera da orkestar izvede i jedno delo Eneskua. Vešto napisan, dobro orkestriran, efektni  rumunski amblem „Rapsodija op. 11” bila je bleštava i furiozna. Lep vrh već na početku. A onda još jedan vrh. Musorgski–Ravel „Slike sa izložbe”. Ditua je veliki dirigent, ispred sebe ima veliki orkestar, i on mnogo toga sme sebi dozvoliti. Kako je samo „slikao” „Slike”, kako je malao, kako je proizvodio eho-efekte, kako se nije rasipao zvukom, tamo gde drugi raspaljuju, kako je sve plemenito dozirao!

Tek u drugom delu koncerta je došao treći vrh, Najdžel Kenedi sa Betovenom. Zaista je dubok sjaj muzikalnosti kod tog smešnog, slatkog, lucprdastog čoveka koji za sebe kaže da je panker, sa dva različita rukava i kosom ulepljenom voskom. Ma, zar je to važno. Drugi stav Betovenovog koncerta bio je ono što kad se čuje jednom više se ne zaboravlja. Nikad nisam čula tako dugu, tako povezanu, tako ispletenu temu tog stava. Ono što se utiskuje to je njeno takoreći beskrajno trajanje i njen duboko sublimisan bol (mada, ne zaboravimo, ovaj stav je u duru!!!). Ma kako zvučalo paradoksalno Kenedi svira najsnažnijim i najppodornijim pianom. Taj piano je naravno tih, što mu samo ime kaže, ali i pored toga taj ton je prodoran, uprkos ili upravo zbog te rafinirane nečujnosti. Dok svira, on direktno mobiliše neki poseban organski sistem za praćenje muzike, ne običan, nego neki sistem višeg stepena. Nema opuštenog sedenja, nema zjakanja po sali. Ne, sav se pretvoriš u sebe iznutra.

Ovde je kao na velikim atletskim takmičenjima: uvek ima neki Bolt  koji stalno iznova postavlja novi svetski rekord. Orkestri, ansambli, solisti – svi stalno kao da podižu prečku jedan drugom. Pored Kamernog orkestra iz Lozane sa Kristijanom Zakarijasom, neki drugi „virtuozi”, makar se tako i zvali, ostaju bledi; Džošua Bel se bori za vazduh, neki drugi, takođe imena, naprosto „ispadaju”. Surovo, zar ne?