Три чаробњака

Док сам неки дан слушала ансамбл „Ле Артс флорисан”, у јеку маратонског Енеску фестивала који се захуктава у Букурешту, схватила сам колико сам била у праву кад сам мислила да их Београд једном мора чути. Вилијам Кристи је извео Хендлов ораторијум „Сузана” заиста изванредно и музички беспрекорно. Али оно друго што ме је фасцинирало и што ме увек, и све више фасцинира то је колективно осећање среће због музике. Овде су сви извођачи толико уживали да је већ сама та чињеница била као плима или зараза. Онда смо сви били срећни.

Уместо ужине

Овај ораторијум, писан у Лондону, на енглеском, јако личи на оперу, и то ону италијанску. Зато је мудри Кристи дао да се направи мала инсценација, благо режирани сценски детаљи. Певачи глумуцкају, глуме кроз певање, и баш та мала мера: једна слика у руци баритона, мало кретање преко сцене, понеки додир певача у дуету, мало више гримаса и покрета него што је уобичајено на концертном подијуму, све делује лако, „опуштено” што би рекли млади, и некако беспрекорно.
Музичари свирају „историјски”, тј. без вибрата, лако, нема патоса али је ипак све пуно емоција. Дакле, ко је Сузана и шта јој се десило уопште није тема. Само је важно да јој је Хендл посветио 160 минута дивне музике.

Чаробњак Вилијам све је то извео са пажљивим немаром. Он ужива што диригује, и сви други с њим уживају што су ту.

Солиста је било више. Међу главнима је одлични контратенор Макс Емануел Ценчић а изврсна је била и Она, Сузана.

Чајанка у пет

Али... увек погреше они који оду пре краја. Тако су изгубили они малобројни што су трчали на следећи концерт и који нису сачекали трећи чин јер је тада наступио други контратенор. Овог пута косоок. И сада, запамтите ово име ако га већ не знате:  Давид ДК Ли.  Тај је чудо. Та експресија, та моћ и мушка снага (у мушком телу) „женског” гласа! Има га и на Ју тјубу.

И сер Вилијам повремено „пева” са певачима, наравно само отвара уста али је јасно да зна цео текст „Сузане” напамет. „Ле Артс флорисан” смо, иначе, добили за ужину. Овај концерт је био, као и многи други програми,  такорећи усред радног времена, у пет по подне. Уместо чаја.

А уз чај и колачи

Оркестру француског Радија требало је два концертна дана да се публици истински умили. Успели су то тек на крају другог наступа, у Петој симфонији Чајковског коју је Дмитриј Китајенко – најзад свој на своме! – урадио у великом стилу. С дозом потребног патоса, широко.  

Али, приликом првог наступа, дан раније, са Оркестром француског радија и Китајенком, свирао је пијаниста Рудолф Бухбиндер. Његова биографија је пуна занимљивих детаља о његовим колекционарским страстима и способностима али и страсти извођења свих Бетовенових соната а његова концертна агенда феноменално испуњена свим најважнијим фестивалима на свету. Овде је свирао Рахмањинова, Варијације на Паганинија, али је то радио тако као да му се негде затурила прва страна партитуре па не зна којој епохи припада композитор. Свирао  је плитко, површно и неоправдано весело. А онда је све „поправио” транскрипцијом  (својом?) „На лепом плавом Дунаву” Јохана Штрауса, којом је на бис почастио публику. Ма, стварно није морао.

Два стамена, габаритна господина, Китајенко и Бухбиндер деловали су на сцени као два одвојена планинска ланца мада су исти програм пре Букурешта извели и у Прагу а после ће и у Хамбургу.  

Шарл Дитуа и Лондонски краљевски оркестар прихватили су задатак уметничког директора Холендера да оркестар изведе и једно дело Енескуа. Вешто написан, добро оркестриран, ефектни  румунски амблем „Рапсодија оп. 11” била је блештава и фуриозна. Леп врх већ на почетку. А онда још један врх. Мусоргски–Равел „Слике са изложбе”. Дитуа је велики диригент, испред себе има велики оркестар, и он много тога сме себи дозволити. Како је само „сликао” „Слике”, како је малао, како је производио ехо-ефекте, како се није расипао звуком, тамо где други распаљују, како је све племенито дозирао!

Тек у другом делу концерта је дошао трећи врх, Најџел Кенеди са Бетовеном. Заиста је дубок сјај музикалности код тог смешног, слатког, луцпрдастог човека који за себе каже да је панкер, са два различита рукава и косом улепљеном воском. Ма, зар је то важно. Други став Бетовеновог концерта био је оно што кад се чује једном више се не заборавља. Никад нисам чула тако дугу, тако повезану, тако исплетену тему тог става. Оно што се утискује то је њено такорећи бескрајно трајање и њен дубоко сублимисан бол (мада, не заборавимо, овај став је у дуру!!!). Ма како звучало парадоксално Кенеди свира најснажнијим и најпpодорнијим пианом. Тај пиано је наравно тих, што му само име каже, али и поред тога тај тон је продоран, упркос или управо због те рафиниране нечујности. Док свира, он директно мобилише неки посебан органски систем за праћење музике, не обичан, него неки систем вишег степена. Нема опуштеног седења, нема зјакања по сали. Не, сав се претвориш у себе изнутра.

Овде је као на великим атлетским такмичењима: увек има неки Болт  који стално изнова поставља нови светски рекорд. Оркестри, ансамбли, солисти – сви стално као да подижу пречку један другом. Поред Камерног оркестра из Лозане са Кристијаном Закаријасом, неки други „виртуози”, макар се тако и звали, остају бледи; Џошуа Бел се бори за ваздух, неки други, такође имена, напросто „испадају”. Сурово, зар не?