KO NE ČUJE ZVIŽDUK

Ako je za tekst „Crveni i crni“ bilo jasno da će pokrenuti brojne komentare, s obzirom da dotiče mnoge očito nezalečene rane iz Drugog svetskog rata, priznajem da nisam ni slutio da bi moje „Zviždanje Marseljezi“ moglo izazvati toliko bure. Ne pamtim da je povodom jedne kolumne bilo toliko reakcija i toliko pokušaja zamene teze.

Ostavimo li po strani neobično usaglašene napade koji očito smeraju na eliminaciju „nepodobnog“ autora sa ovih stranica, najopasniji je, ipak, bio pokušaj da se jedna legitimna, gotovo filozofska rasprava o građanskoj neposlušnosti i stanju u domaćim medijima dovede u vezu sa potonjim huliganskim ispadima pred utakmicu „Partizan-Tuluz. Moj tekst je relevantan za priču o uličnom nasilju otprilike isto onoliko koliko i pitanje da li ona nesrećnica iz Bajine Bašte, koja je pre neki dan iskasapila i zapalila muža, pomno prati „Seks i grad“. Dakle, ni malo.

Oni sa boljim pamćenjem se verovatno još sećaju kako je, pre desetak godina, ondašnji režim pokušao politički da instrumentalizuje tragičnu smrt Boška Peroševića ističući kako su u stanu njegovog duševno poremećenog ubice pronađeni Dršakovićev roman „Nož“ i propagandni materijali „Otpora“!? Marks je, čini se, bio u pravu – barem kada je o srpskoj tranziciji reč – istorija se zaista ponavlja kao farsa.

Izgleda da sam, nehotice, svojim tekstom darnuo u nečiju veliku sujetu, ili u neku veliku tajnu? Onaj koji prvi objavi da je „car go“ obično ne prolazi najbolje. Posle to postane opšte mesto, nesporno i „trivijalno“. Zbilja, kakvo je to prenemaganje? Zar zbilja ne znamo šta većina građana ove zemlje – nezavisno od toga za koga i da li uopšte na izborima glasaju – misli o politici većine zapadnih zemalja? Ko ima dileme, neka pogleda Galupova istraživanja o antiamerikanizmu u svetu. Ili neka pogleda TV snimak sa letošnjeg otvarenja „Univerzijade“.

Stvar je relativno jednostavna i treba je raščlaniti na ono što jeste i ono što nije, ili barem što ne bi smelo da bude predmet spora. Mi se možemo razlikovati oko toga da li je trebalo ili nije trebalo zviždati francuskoj himni. (Uzgred rečeno, ja i ne tvrdim da je TREBALO zviždati, već samo da je i za te zvižduke bilo nekih valjanih razloga.) Ali svejedno. Možemo imati različita mišljenja oko toga i ona mogu biti uzrok i posledica našeg političkog, kulturološkog i karakternog razlikovanja. I to je u redu. Ja zaista ne mislim da bi gospodin Kazimir, gospodin Đilas, gospođa Stanojlović etc. MORALI misliti isto što i ja kada je u pitanju francuska politika prema Srbiji, njihov doprinos NATO bombardovanju, ili zviždanje kao sredstvo za izražavanje protesta protiv francuske politike i propagandne kampanje domaće vlasti. To je, u krajnjoj liniji, pitanje moralnog osećaja, takta i ukusa. Ja samo kažem da i stav desetine hiljada prisutnih na stadionu ima pravo građanstva i ne sme biti automatski diskvalifikovan na način na koji je to učinjeno. A pogotovo ne falsifikovan pričama o „šačici huligana“ i „četrdesetdevet hiljada pristojnih“ koji su nam osvetlali obraz.

Ovo su dva bitno različita nivoa. To je razlika između forme i sadržine. Između principa autonomije, dostojanstva i samopoštovanja, i ciničnog, ad hok makijavelizma, po kojem su sva sredstva dopuštena, samo ako vode uzvišenom, božanskom, revolucionarnom, nacionalnom ili evroreformskom cilju. I po kome, na primer, zviždanje može da bude skandaloznije od brutalnog bombardovanja, protivpravnog oduzimanja dela teritorije, obmanjivanja javnosti.

Ovo je suština mog nesporazuma sa gospodom Kazimirom, Đilasom, Stanojlovićkom – kao i jednim delom naše neoboljševičke javnosti, koja je u međuvremenu navukla kvazi-liberalnu i mondijalističku odoru. A što se tiče ostalih tvrdnji i blagih insinuacija, samo ukratko. Uopšte ne mislim da je narod uvek i apriori u pravu. A još manje mislim da su uvek u pravu navijači. Nije mi problem da budem u manjini. Ali ne volim kada me ubeđuju da sam u manjini i onda kada nisam. Ne udvaram se nikome, a kamoli „primitivizmu i prostaštvu kao izrazu iskonskog narodnog bića“. Ali se, avaj, vrlo dobro sećam kako su ti isti navijači, i to mnogo ratoborniji, agresivniji i „primitivniji“, godinama, od 9. marta pa sve zaključno sa 5. oktobrom, tretirani kao dragoceni saborci i dobrodošli saveznici, takoreći, udarna pesnica demokratskih snaga i heroji demokratskih promena. A onda su, preko noći, postali „stoka“ i „primitivci“ koji nas brukaju pred gostima u svečanoj loži „Marakane“.

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”