"Život" u šest kvadrata

Osojane – I ovu godinu, kao i prethodnih osam, starica Ruža Kostić dočekala je u skučenom kontejneru u metohijskom selu Osojane, nedaleko od Istoka. Tu je našla utočište i obitava od kada je, bežeći od albanskih terorista i spasavajući glavu, morala da napusti kuću i imanje u obližnjem zaseoku Koš gde je provela čitav život. Sada je sama, prepuštena tužnoj sudbini, bez igde ičega, češće gladna nego sita, bolešljiva i bez nade da će dočekati bolje i lepše dane. I sama se, veli, čudi kako je uopšte još živa. Dom babe Ruže, kao i mnogih Srba u tom kraju i širom Kosmeta, opljačkan je i spaljen, a njive i livade sada koriste njene nekadašnje komšije Albanci. Dva sina i četiri kćeri sa porodicama su u progonstvu, negde u Šumadiji. I oni, kaže, žive u teškoj bedi, pa joj ne mogu pomoći. Ako bi i želeli da se vrate – nemaju gde. Ona živi tako reći od milostinje, nikakvih primanja nema, pokatkad od suseda i humanitarnih delegacija dobije neki dinar, malo krompira, pasulja ili testenine, poneku konzervu, nešto polovne garderobe...

– Da nije dobrih ljudi, odavno bih skapala ovde. Pomirila sam se sa sudbinom, šta mi drugo preostaje već da čekam da mi bog uzme dušu. Najteže mi pada što ne mogu da dođem do lekova, a muče me mnoge boleštine – visok krvni pritisak, šećer, reuma, česte glavobolje. Ova samoća i nemaština utukle su u meni svaku želju za životom. Nemam više snage nizašta. A, ipak, eto preživljavam. To je, valjda, u prirodi ljudskog stvora da se otima za svaki dan života – jada se osamdesetogodišnja Ruža Kostić reporteru "Politike", dok sedimo u njenom "domu" od šest kvadrata, na pohabanom vojničkom krevetu, pokraj vatre iz starog "smederevca". Od nameštaja ima još samo dve stolice i rasklimatani sto, a od posuđa nekoliko šerpi i tanjira koje je dobila od komšija.

Dodatna i nepremostiva teškoća za ovu ženu je to što ne poseduje nikakva dokumenta o tome da postoji!? Ni lične karte, ni matičnog broja nema, ni zdravstvene knjižice, niti može da dođe do krštenice. Nema je, objašnjava s gorčinom i dozom samoironije, nigde na spiskovima živih. Administracija je neumoljiva, bez dokumenata o svom postojanju Ruža Kostić ne može zvanično da traži nikakvu pomoć ni od srpskih vlasti, niti od međunarodnih humanitarnih organizacija. Pomirila se, kaže, sa činjenicom da više nikada neće imati svoju kuću, ali bar kada bi mogla da ostvari pravo na nekakvu redovnu mesečnu novčanu pomoć ne bi joj toliko teško padala otužna istina da je život u kontejneru njena sadašnjost i – budućnost.