"Живот" у шест квадрата

Осојане – И ову годину, као и претходних осам, старица Ружа Костић дочекала је у скученом контејнеру у метохијском селу Осојане, недалеко од Истока. Ту је нашла уточиште и обитава од када је, бежећи од албанских терориста и спасавајући главу, морала да напусти кућу и имање у оближњем засеоку Кош где је провела читав живот. Сада је сама, препуштена тужној судбини, без игде ичега, чешће гладна него сита, болешљива и без наде да ће дочекати боље и лепше дане. И сама се, вели, чуди како је уопште још жива. Дом бабе Руже, као и многих Срба у том крају и широм Космета, опљачкан је и спаљен, а њиве и ливаде сада користе њене некадашње комшије Албанци. Два сина и четири кћери са породицама су у прогонству, негде у Шумадији. И они, каже, живе у тешкој беди, па јој не могу помоћи. Ако би и желели да се врате – немају где. Она живи тако рећи од милостиње, никаквих примања нема, покаткад од суседа и хуманитарних делегација добије неки динар, мало кромпира, пасуља или тестенине, понеку конзерву, нешто половне гардеробе...

– Да није добрих људи, одавно бих скапала овде. Помирила сам се са судбином, шта ми друго преостаје већ да чекам да ми бог узме душу. Најтеже ми пада што не могу да дођем до лекова, а муче ме многе болештине – висок крвни притисак, шећер, реума, честе главобоље. Ова самоћа и немаштина утукле су у мени сваку жељу за животом. Немам више снаге низашта. А, ипак, ето преживљавам. То је, ваљда, у природи људског створа да се отима за сваки дан живота – јада се осамдесетогодишња Ружа Костић репортеру "Политике", док седимо у њеном "дому" од шест квадрата, на похабаном војничком кревету, покрај ватре из старог "смедеревца". Од намештаја има још само две столице и расклиматани сто, а од посуђа неколико шерпи и тањира које је добила од комшија.

Додатна и непремостива тешкоћа за ову жену је то што не поседује никаква документа о томе да постоји!? Ни личне карте, ни матичног броја нема, ни здравствене књижице, нити може да дође до крштенице. Нема је, објашњава с горчином и дозом самоироније, нигде на списковима живих. Администрација је неумољива, без докумената о свом постојању Ружа Костић не може званично да тражи никакву помоћ ни од српских власти, нити од међународних хуманитарних организација. Помирила се, каже, са чињеницом да више никада неће имати своју кућу, али бар када би могла да оствари право на некакву редовну месечну новчану помоћ не би јој толико тешко падала отужна истина да је живот у контејнеру њена садашњост и – будућност.