Izazovi intervjua

Koliko je politički intervju prestižan novinarski žanr zavisi najmanje od dve stvari. Prva je ekskluzivnost, odnosno sposobnost novinara da dođe do prave osobe u pravom trenutku, onda kada je javnost za nju naročito zainteresovana, a njoj samoj ne mora baš biti u ličnom interesu da se izloži toj vrsti sistematičnog javnog propitivanja.

Druga je veština novinara da, uz posedovanje „viška informacija”, priliku iskoristi za postavljanje upravo onih pitanja koja javnost očekuje i da intervjuisanom ne dozvoli da se previše udaljava od odabrane teme ili da se izvlači sa, za njega možda neprijatnog, terena.

Oba ova svojstva, i u izboru gostiju i u pristupu razgovoru, dokazivao je Jugoslav Ćosić tokom svog rada u „Poligrafu” na televiziji B 92. Potvrdio ih je i u prva dva izdanja nove emisije na ovom programu, a njenim nazivom dodatno je naglasio svoju autorsku poziciju i spremnost da se pokaže kao aktivan i ravnopravan sagovornik.

U prvoj emisiji ciklusa „Intervju sa Jugoslavom Ćosićem”, kada je u studio bio pozvan Emir Kusturica, Ćosić je našao dobru meru za svoju ulogu. Pitao je, povremeno i komentarisao, ubacivao potpitanja... ali je ostavio dovoljno prostora Kusturici da govori o svojim privredno-turističko-ekološkim projektima na Mokroj Gori i unaokolo. Dobro opremljen podacima o „istorijatu slučaja”, nije zaobišao ništa od onog što može biti sporno, ali je dozvoljavao gostu da se „brani”, da razvije svoje teze, viđenja i objašnjenja.

Sledeću priliku Ćosić nije iskoristio na najbolji način, iako je ona bila znatno izazovnija. Susret sa Draganom Hadži Antićem bio je uspeh sam po sebi, budući da se nekadašnji direktor i glavni urednik „Politike” nije dugo na ovakav način pojavljivao u medijima. Da li iz prevelike želje da to nadoknadi, da li iz potrebe da upotrebi sve što je saznao kao intrigantni element iz nesumnjivo veoma kontroverzne Antićeve biografije, da li zatečen njegovim samouverenim i odsečnim odgovorima – tek, Ćosić je izvukao iz ovog intervjua manje nego što je objektivno mogao.

Na momente, delovao je gotovo iznervirano. Upuštao se u polemiku više nego što priroda intervjua podrazumeva. Preklapao svojim mišljenjima Antićeve reči, nije imao strpljenja da ga pusti da govori i tako možda kaže više od onog što je nameravao, a to bi svakako bilo zanimljivo čuti. Pri tom je upao u zamku da se češće poziva na moralna načela nego na činjenice što, bar sa ovim sagovornikom, nije donelo očekivanu reakciju.

Pitanja su mu bila preopširna, puna konstatacija, pogodnija za kratko pobijanje i odgovaranje sa da ili ne nego za potpunije obrazlaganje ličnih stavova, za opise izvesnih okolnosti iz kojih bi se saznalo više o ključnim ljudima i sudbonosnim događajima čiji je Antić, očigledno, bio neposredni svedok.

U tom smislu valjalo bi samo izmeriti koliko je minuta u ovoj jednosatnoj emisiji govorio intervjuer a koliko intervjuisani i ustanoviti neravnotežu. Intervju jeste vrsta razgovora, ali se ipak zna kome tu treba da pripadne znatno više vremena.