Изазови интервјуа

Колико је политички интервју престижан новинарски жанр зависи најмање од две ствари. Прва је ексклузивност, односно способност новинара да дође до праве особе у правом тренутку, онда када је јавност за њу нарочито заинтересована, а њој самој не мора баш бити у личном интересу да се изложи тој врсти систематичног јавног пропитивања.

Друга је вештина новинара да, уз поседовање „вишка информација”, прилику искористи за постављање управо оних питања која јавност очекује и да интервјуисаном не дозволи да се превише удаљава од одабране теме или да се извлачи са, за њега можда непријатног, терена.

Оба ова својства, и у избору гостију и у приступу разговору, доказивао је Југослав Ћосић током свог рада у „Полиграфу” на телевизији Б 92. Потврдио их је и у прва два издања нове емисије на овом програму, а њеним називом додатно је нагласио своју ауторску позицију и спремност да се покаже као активан и равноправан саговорник.

У првој емисији циклуса „Интервју са Југославом Ћосићем”, када је у студио био позван Емир Кустурица, Ћосић је нашао добру меру за своју улогу. Питао је, повремено и коментарисао, убацивао потпитања... али је оставио довољно простора Кустурици да говори о својим привредно-туристичко-еколошким пројектима на Мокрој Гори и унаоколо. Добро опремљен подацима о „историјату случаја”, није заобишао ништа од оног што може бити спорно, али је дозвољавао госту да се „брани”, да развије своје тезе, виђења и објашњења.

Следећу прилику Ћосић није искористио на најбољи начин, иако је она била знатно изазовнија. Сусрет са Драганом Хаџи Антићем био је успех сам по себи, будући да се некадашњи директор и главни уредник „Политике” није дуго на овакав начин појављивао у медијима. Да ли из превелике жеље да то надокнади, да ли из потребе да употреби све што је сазнао као интригантни елемент из несумњиво веома контроверзне Антићеве биографије, да ли затечен његовим самоувереним и одсечним одговорима – тек, Ћосић је извукао из овог интервјуа мање него што је објективно могао.

На моменте, деловао је готово изнервирано. Упуштао се у полемику више него што природа интервјуа подразумева. Преклапао својим мишљењима Антићеве речи, није имао стрпљења да га пусти да говори и тако можда каже више од оног што је намеравао, а то би свакако било занимљиво чути. При том је упао у замку да се чешће позива на морална начела него на чињенице што, бар са овим саговорником, није донело очекивану реакцију.

Питања су му била преопширна, пуна констатација, погоднија за кратко побијање и одговарање са да или не него за потпуније образлагање личних ставова, за описе извесних околности из којих би се сазнало више о кључним људима и судбоносним догађајима чији је Антић, очигледно, био непосредни сведок.

У том смислу ваљало би само измерити колико је минута у овој једносатној емисији говорио интервјуер а колико интервјуисани и установити неравнотежу. Интервју јесте врста разговора, али се ипак зна коме ту треба да припадне знатно више времена.